Уметница мора да путује

Често смо у последње време парафразирали речи из Констрактине песме „In Corpore Sano” да уметница мора бити здрава, а Вукица Микача која је крајем управо прохујале године добила вест да је добитница награде Теслине фондације из Филаделфије за целокупно уметничко стваралаштво, набраја за наш лист шта све уметница још мора:

– Мора да буде јака, искрена, радознала, ако је доследна себи и самостална, мора да преживљава, уз све стваралачке муке да не одустаје од свог стила и квалитета. Да верује и тако се једног дана са Неретве стиже до Њујорка.

Она је рођена у Мостару а ових дана се припрема за Њујорк где 14. јануара, на дан обележавања 80 година од Теслине смрти, треба да јој буде уручена поменута награда. Дакле, уметница мора да путује, односно да се снађе да допутује до Њујорка.

– Још сам у шоку од ове вести, али ми је част поготово што носи име нашег највећег научника свих времена, Николе Тесле, и што долази из Америке. Тесла је осветлио читав свет, а ми уметници смо ситне искре које следе његов пут одрицања, вере и љубави према позиву за који те бог обележио. Кренуо је из Смиљана до Њујорка и свој је дух, до последњег даха, ширио за добробит читавог човечанства. То треба да буде мисија сваког уметника – прича нам Вукица Микача.

Посебно је, каже, радује то што се награда додељује у Њујорку, у Њујоркер хотелу где је Тесла провео последње године живота.

– Вероватно ћу успети да отпутујем на свечану церемонију уз подршку племенитих људи. Једва чекам да осетим Теслин дух, а и да видим куда је ходила Милена Барили – оптимистично каже.

Вукица Микача је међу првим лауреатима новоустановљене награде „Гордана Лончар Award for art managment”, коју додељује америчка Теслина фондација. Награда за уметност носи име недавно преминуле историчарке уметности, сараднице Бијенала у Венецији, мецене уметника из Америке. Међу осталим добитницима из света науке и уметности су они који шире Теслин дух (Илон Маск, градоначелник Њујорка, Стенли Вотс, вајар, Музеј „Никола Тесла” из Београда, Џек Димић и други).

Шта је све стало у целокупно стваралаштво ове уметнице фотографије за које је добила награду?

– Стале су стотине изложби: у Њујорку у УН („Право на незаборав”), Риму, Атини, Цириху, Лиону, Сарајеву, Бару, Загребу, Београду... Затим ауторске колекције, бијенала, тријенала, златне плакете, хиљаде портрета наших значајних уметника, чување културне баштине, 30 година рада у театрима, 15 у Атељеу 212, функције у УЛУПУДС-у, насловне стране монографија, 30 година сарадње са УДУС-ом, портрети доајена глумишта у Музеју позоришне уметности Србије, Музеју примењене уметности у Београду, представљање земље у културним престоницама Европе, Солуну и Луксембургу, сарадња са израелским Институтом за Холокауст, портрети композиторке „Реквијема за Николу Теслу” Ксеније Зечевић, Октобарски салони, изложбе у међународним културним центрима – каже она, додајући да је вредело радити и стварати свих ових година.

Уметници стално путују кроз своје светове, али су им драгоцена и стварна путовања. Колико наша саговорница успева да путује с обзиром на ситуацију у нашој земљи и култури, и с обзиром на сопствени статус слободног уметника који не гарантује никакве приходе?

– Тачно је да уметници имају своја унутрашња путовања, а ја, опет захваљујући бројним пријатељима расутим по свету, успевам да путујем и доживљавам градове и земље на најбољи начин. Никад нисам у хотелима, па живим живот Берлина, Париза, Амстердама, Котора, Лондона или неког нашег села... Сво то кретање по музејима, булеварима, театрима, атељеима, пропланцима, маслињацима доноси нове визуре и мирисе, уметнику неопходне.

Дигитално доба је фотографу олакшало посао, додаје она, донело је са собом варку да свако може себе сматрати фотографом, али је нашкодило уметничкој фотографији. У свему, па и у овој области се осећа жал за старим временима. Све се убрзало и постало инстант. Да ли и она жали за старим временима и за чиме највише?

– Жалим наравно, као и сви емотивци. Највише ми недостаје људска топлина, солидарност, заједништво... Свако граби само себи. Људи ћуте, живе с погледом на екране компјутера, телефона, живе по офисима и аутомобилима, жене се пластичним луткама. Као да ће ускоро језик и кичма бити непотребни, можда и човек... Наука смишља роботе. То је тотална дехуманизација и против је људског бића, па и планете. Нормално је жалити за старим временима, данас више него икада, јер видимо да не доноси сваки напредак добробит.