Umetnica mora da putuje

Često smo u poslednje vreme parafrazirali reči iz Konstraktine pesme „In Corpore Sano” da umetnica mora biti zdrava, a Vukica Mikača koja je krajem upravo prohujale godine dobila vest da je dobitnica nagrade Tesline fondacije iz Filadelfije za celokupno umetničko stvaralaštvo, nabraja za naš list šta sve umetnica još mora:

– Mora da bude jaka, iskrena, radoznala, ako je dosledna sebi i samostalna, mora da preživljava, uz sve stvaralačke muke da ne odustaje od svog stila i kvaliteta. Da veruje i tako se jednog dana sa Neretve stiže do Njujorka.

Ona je rođena u Mostaru a ovih dana se priprema za Njujork gde 14. januara, na dan obeležavanja 80 godina od Tesline smrti, treba da joj bude uručena pomenuta nagrada. Dakle, umetnica mora da putuje, odnosno da se snađe da doputuje do Njujorka.

– Još sam u šoku od ove vesti, ali mi je čast pogotovo što nosi ime našeg najvećeg naučnika svih vremena, Nikole Tesle, i što dolazi iz Amerike. Tesla je osvetlio čitav svet, a mi umetnici smo sitne iskre koje slede njegov put odricanja, vere i ljubavi prema pozivu za koji te bog obeležio. Krenuo je iz Smiljana do Njujorka i svoj je duh, do poslednjeg daha, širio za dobrobit čitavog čovečanstva. To treba da bude misija svakog umetnika – priča nam Vukica Mikača.

Posebno je, kaže, raduje to što se nagrada dodeljuje u Njujorku, u Njujorker hotelu gde je Tesla proveo poslednje godine života.

– Verovatno ću uspeti da otputujem na svečanu ceremoniju uz podršku plemenitih ljudi. Jedva čekam da osetim Teslin duh, a i da vidim kuda je hodila Milena Barili – optimistično kaže.

Vukica Mikača je među prvim laureatima novoustanovljene nagrade „Gordana Lončar Award for art managment”, koju dodeljuje američka Teslina fondacija. Nagrada za umetnost nosi ime nedavno preminule istoričarke umetnosti, saradnice Bijenala u Veneciji, mecene umetnika iz Amerike. Među ostalim dobitnicima iz sveta nauke i umetnosti su oni koji šire Teslin duh (Ilon Mask, gradonačelnik Njujorka, Stenli Vots, vajar, Muzej „Nikola Tesla” iz Beograda, Džek Dimić i drugi).

Šta je sve stalo u celokupno stvaralaštvo ove umetnice fotografije za koje je dobila nagradu?

– Stale su stotine izložbi: u Njujorku u UN („Pravo na nezaborav”), Rimu, Atini, Cirihu, Lionu, Sarajevu, Baru, Zagrebu, Beogradu... Zatim autorske kolekcije, bijenala, trijenala, zlatne plakete, hiljade portreta naših značajnih umetnika, čuvanje kulturne baštine, 30 godina rada u teatrima, 15 u Ateljeu 212, funkcije u ULUPUDS-u, naslovne strane monografija, 30 godina saradnje sa UDUS-om, portreti doajena glumišta u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, predstavljanje zemlje u kulturnim prestonicama Evrope, Solunu i Luksemburgu, saradnja sa izraelskim Institutom za Holokaust, portreti kompozitorke „Rekvijema za Nikolu Teslu” Ksenije Zečević, Oktobarski saloni, izložbe u međunarodnim kulturnim centrima – kaže ona, dodajući da je vredelo raditi i stvarati svih ovih godina.

Umetnici stalno putuju kroz svoje svetove, ali su im dragocena i stvarna putovanja. Koliko naša sagovornica uspeva da putuje s obzirom na situaciju u našoj zemlji i kulturi, i s obzirom na sopstveni status slobodnog umetnika koji ne garantuje nikakve prihode?

– Tačno je da umetnici imaju svoja unutrašnja putovanja, a ja, opet zahvaljujući brojnim prijateljima rasutim po svetu, uspevam da putujem i doživljavam gradove i zemlje na najbolji način. Nikad nisam u hotelima, pa živim život Berlina, Pariza, Amsterdama, Kotora, Londona ili nekog našeg sela... Svo to kretanje po muzejima, bulevarima, teatrima, ateljeima, proplancima, maslinjacima donosi nove vizure i mirise, umetniku neophodne.

Digitalno doba je fotografu olakšalo posao, dodaje ona, donelo je sa sobom varku da svako može sebe smatrati fotografom, ali je naškodilo umetničkoj fotografiji. U svemu, pa i u ovoj oblasti se oseća žal za starim vremenima. Sve se ubrzalo i postalo instant. Da li i ona žali za starim vremenima i za čime najviše?

– Žalim naravno, kao i svi emotivci. Najviše mi nedostaje ljudska toplina, solidarnost, zajedništvo... Svako grabi samo sebi. Ljudi ćute, žive s pogledom na ekrane kompjutera, telefona, žive po ofisima i automobilima, žene se plastičnim lutkama. Kao da će uskoro jezik i kičma biti nepotrebni, možda i čovek... Nauka smišlja robote. To je totalna dehumanizacija i protiv je ljudskog bića, pa i planete. Normalno je žaliti za starim vremenima, danas više nego ikada, jer vidimo da ne donosi svaki napredak dobrobit.