Водица – духовно окрепљење на извору лековите воде

Кроз молитвени вапај богобојажљивог народа oсјечког поља Свети владика Николај Велимировић остао је затечен његовом снагом и јачином вере која га је красила кроз сву његову историју од чарнојевићког периода до данас. Прелепи природни амбијент Даљ планине у коjeм се манастир Успења Пресвете Богородице налази, буди аскетски дух у човеку, води га кроз време до Велике сеобе, па кроз славну и богату историју овога краја где су се укрштале културе Истока и Запада, а народ је у свему томе остајао и опстајао и духовно узрастао. Светоарсенијевско, светониколајевско и отачко предање су духовни темељи овог манастира, надахнуто прича Владика Херувим, епископ осјечкопољски и барањски Српске православне цркве, о светињи израслој у питорескном славонском крају.

Манастир, познат и као Водица, у непосредној је близини Дунава, удаљен десетак километара од Патријаршијског двора у Даљу и десетак километара од границе са Србијом. Релативно близу су Осијек, Вуковар и Винковци.

Наш и светски научник Милутин Миланковић, рођен у Даљу, посећивао је ово свето место, уживао у миру и тишини и богатио се духовним искуством манастирског окружења. „Можемо наслутити да је до многих научних закључака дошао управо проводећи тренутке у манастирској молитвеној тишини и амбијенту који овај манастир пружа и даје свакоме своме поклонику. Манастир заједно са Патријаршијским двором у Даљу чини једну нераскидиву духовну целину са богатом историјом Срба на овим просторима”, говори нам владика Херувим, Вуковарац који је у овај крај дошао 2017. године, после петнаестогодишњег служења Цркви и верном народу у Далмацији.

Причајући о Водици, подсећа да су се наши преци у време сеобе са Арсенијем Чарнојевићем настанили делом и у долинама Дунава и Драве. Временом су од Хабзбуршке монархије откупили велики део обрадиве површине осјечког поља, богатог плодном земљом и изворима питке воде. „И овај наш манастир је изникао на извору лековите воде благословом патријарха Арсенија Чарнојевића, који је на том месту поставио крст и тиме започео живот ове светиње и организовани живот Срба на овим просторима. Због тог топонимског израза у народу је остао познат као Даљска Водица”, казује владика.

У повељи, пронађеној у рушевинама капеле после Другог светског рата, пише да је капелу на извору лековите воде освештао 1758. године митрополит Павле Ненадовић. Потом се у историју светиње уписује митрополит Јосиф Рајачић, који је подигао манастирску гостопримницу, данас под заштитом Министарства културе Републике Хрватске као непокретна културна баштина због њене грађевинске лепоте и посебности. Запис са спољне стране изнад улазних врата потврђује да је чардак, у којем се налази извор лековите воде, подигао митрополит Јосиф Рајачић средином 19. века.

„У недрима овога светог места настао је средином двадесетих година прошлог века Богомољачки покрет, оснивањем Православне народне хришћанске заједнице, а манастир је израстао у духовну колевку из које је процветала богата лира Духа светога”, предочава епископ осјечкопољски и барањски.

Прича владика и о предањима из овог краја – о вери и величини жртве народа, о великом Преображењском сабору у Даљ планини, о Милутину Миланковићу...: „Предање нам сведочи о прелепим литијама од Даља до Водице и мноштву народа за којим се у поднебесје ширила густа димна прашина од јеке корака људи и животиња, уз богочежњиву душу и појање богомољачких песама. A све руковођено благословом Светог владике Николаја и мудром главом Димитрија Оцића, вође Богомољачког покрета из Даља. На мене је то оставило посебан утисак, јер то није жал за минулим временима, већ подстрек да и у нашем времену чинимо ствари које ће богатити духовно и културно биће нашег народа”, преноси нам владика Херувим.

Казује да је манастир заједно са својим верним и оданим народом пролазио кроз ратове и страдања те због своје бурне историје није имао богато и бројно монашко братство. Капела је неколико пута рушена и обнављана. Стихија Другог светског рата, која је са собом донела тмину и помрачину над овим просторима, ни манастир није заобишла. И ратна дејства деведесетих година учинила су исто, што је опет условило исељавање, пустошење и ратну прашину, који су онемогућили нормално успостављање манастирског живота. Молитвеним  заступништвом и благословом блаженопочившег епископа Лукијана, који је на чело васпостављене Епархије осјечкопољске и барањске дошао 1991. године, монашко кандило се поново пали и до данас оно светли светом јеванђелском светлошћу.

Тада је започето комплетно уређење манастирског комплекса. Године 2000. обновљен је чардак на Водици, а затим и капела. Подиже се и нови манастирски конак са келијама и великом трпезаријом, а откупљен је хектар, 65 ари и 985 квадрата земље око манастира. „Богато резбарен и позлаћен иконостас са 36 икона, урађен је непосредно по изградњи капеле. О томе сведочи картуша са натписом о сликању олтарске преграде која наводи 28. август 1760. године као датум завршетка радова. Зна се само да су иконе дело значајног придворног сликара Димитрија Бачевића и неког од његових ученика или помоћника”, напомиње наш саговорник.

Иако је 1941. године првобитна капела у потпуности срушена, део иконостаса је сачуван у новоподигнутој капели. Екипа стручњака из Покрајинског завода за заштиту споменика културе, која је на подручју захваћеном ратним сукобима 1991–1993. године учествовала у евидентирању и спасавању српске духовне баштине, предала је иконе Галерији Матице српске у Новом Саду. Иконе се данас налазе у музеју СПЦ у Сремским Карловцима. У склопу манастира постоји и звоник који је био срушен током страдања манастира у време НДХ, а који је обновљен заједно са капелом Успења Пресвете Богородице 1948. године.

Пошто се на даљској Водици служило само три пута годишње и то на празнике Рођења и Успења Пресвете Богородице и Преображења Господњег, помена о монашком животу у манастиру нема до после Другог светског рата, каже нам владика Херувим. У манастиру су углавном служили локални даљски свештеници и угледни гости. Тек после Другог светског рата образује се сестринство манастира. Онда је ова светиња 1991. године запустела, а бригу о њој преузела је Црквена општина Даљ.

Најбоља учионица живота по Христу

Сваки манастир је за себе посебна ризница искуства и духовне лепоте, јер Божија лепота се не може свести у зидове и ограничити се простором. Манастир укида те просторне границе и пролазну лепоту творевине Божије и рефлектује свету на сасвим другачији, благодатни начин лепоту Божију која се протеже у вечности од онога како ми људи по својој слабости схватамо и доживљавамо. У томе управо и јесте специфичност сваке монашке заједнице, јер без братства и браће у Христу нема живота по Христу, а манастир јесте најбоља учионица и вежбаоница живота по Христу, каже владика Херувим који је у манастир Успења пресвете Богородице дошао благословом епископа бачког и администратора Епархије осјечкопољске и барањске др Иринеја.

„После богатога духовног искуства које сам стицао у манастирима Крка и Оћестово, поред свог духовног оца епископа Фотија, мисија Цркве ме је усмерила на просторе западног Срема, источне Славоније и Барање. Наравно да вишегодишње искуство кроз рад у Богословији Света Три јерарха и живот у манастирима који сам провео у Далмацији за мене представља један свеопшти универзитет благодати Божије која се излила на простор моје садашње мисије и дала ми чврстину у чувању закона Божијега и схватању речи Божије на прави и аутентични јеванђелски начин”, истиче владика

.„Тајна” епархијског имена

Назив епархије је искључиво везан за историјски континуитет њеног постојања, oбјашњава владика Херувим зашто се епархија зове „осечкопољска”, а не „осијечкопољска”. Осечко поље је назив настао на почетку 18. века за подручје које је обухватало сав крај око града Осијека. Прво помињање забележено је на сабору у манастиру Крушедолу (1710) на којем је епископ Софроније изабран за врховног митрополита Срба под хабзбуршком влашћу, а подручје „осечког поља” дато је на старање новоизабраном епископу Никанору (Мелентијевићу), као епископу „мохачком, сигетском и осечкопољском”.