Божићно одлеђивање Срба и Хрвата

Првим даном Нове године Хрватска је приступила зони Шенгена и увела евро као средство плаћања. А на кованици су пукли Николу Теслу, што је и „Дојче веле” оценио као традиционални потез нервирања комшија. Наравно да Словенци нису нарочито изнервирани, па ко би то онда могао бити? Срећом по цео свет, а нарочито за Николу, што је као млад отишао у Америку и постао један од највећих светских научника у историји, а уз то је имао срећу да доживи дубоку старост. Није остао у свом родном селу, одакле су његову фамилију усташе одвеле у логор Јадовно и побиле, а на том месту данас су смештени суд, затвор и делом цивилне службе, док се локални трг зове по Алојзију Степинцу, а испред су споменици Степинцу и Фрањи Туђману.

Наравно да о томе није говорио први потпредседник владе и шеф дипломатије Србије Ивица Дачић на свечаном божићном пријему Српског народног већа у Загребу, где је започео процес одлеђивања односа између Србије и Хрватске, а Ивица је у мисију пошао по инструкцијама председника Александра Вучића. Све је, очигледно, још раније пажљиво испланирано, од сусрета, говора и протокола, до извлачења новчића од 50 центи из честице, како би га извукао хрватски премијер Андреј Пленковић и ставио Теслу у џеп. Што је и Пленковић признао, рекавши у шали Милораду Пуповцу да је он све то наместио.

Још када је влада Србије формирана било је јасно да званични Београд жели одлеђивање, отопљавање, ресетовање или како већ да назовемо нормализацију односа између Србије и Хрватске, постављањем Томислава Жигманова за министра за људска права. Уласком лидера Демократског савеза Хрвата у Војводини у Владу Србије – формално га је поставила премијерка Ана Брнабић, али је то, наравно, била Вучићева идеја – послата је порука не само Хрватској већ и Бриселу да са ове стране неће дувати олује ка Загребу. Додуше, смер ветрова је био у супротном смеру, Срби у Хрватској су се по броју свели на свега 3,2 одсто, али и оно мало што их је преостало представља спону односа између Србије и Хрватске, заједно са хрватском националном мањином у Србији. Фрањо Туђман је у својим пројекцијама планирао магичних „три одсто”, када ће Срби престати да буду „реметичаки фактор” за хрватско друштво.

Можда није мислио на то, али премијер Пленковић је на пријему констатовао „да је Хрватска решила све своје националне задаће, у само 31 годину статуса међународно признате државе. Сада морамо дизати економски статус грађана, да спречимо онај ситни лов у мутном, то неће проћи, да неко иде профитирати на мењању куне у евро. Влада ће унапређивати сарадњу са српском мањином и с осталим мањинама”, казао је хрватски премијер.

У српској делегацији, поред Дачића и Жигманова, били су министарка за евроинтеграције Тања Мишчевић и патријарх Порфирије, који је, као митрополит загребачко-љубљански, у Загребу значајно смањивао тензије својим изјавама и односом како с обичним људима, тако и са представницима државног врха и Загребачке надбискупије, која у значајној мери формира политику како на Пантовчаку, тако и у Банским дворима. У то сам се лично уверио, када смо шетали Загребом или одлазили у ресторан легендарног фудбалера Звонимира Бобана, где су долазили Богдан Диклић и још неколико београдских глумаца који су играли главне улоге у хрватским сапуницама...

Драган Стојановић

Ко открије тајну односа Срба и Хрвата и зашто толико воле да се мрзе, тај ће добити Нобела не само за мир него и за све остало, али у Дачићевом пригодном говору можда се крије траг који сви знамо, много више ми, а много мање желе да га признају они. Дачић је рекао: „По оном како је написано, Руњанин је компоновао хрватску химну, али и српску песму „Радо иде Србин у војнике”. Он је рођен у Лозници, живео у Винковцима, умро у Новом Саду. Како је то било могуће? Зато што смо имали друге непријатеље, а сад смо једни другима непријатељи. А резултати пописа нам говоре да нам можда није потребно да будемо непријатељи јер се чини да бисмо могли ускоро нестати”, поручио је Дачић, а онда је подсетио на посету Зорана Милановића Србији у време када је он био хрватски премијер.

„Кад би неко гледао, ко нас не зна, Ивицу Дачића и Зорана Милановића, зар би могао тако лако рећи ко је Хрват, а ко је Србин? Обично се Бадњи дан проводи у друштву најмилијих, а не верујем да смо ми баш најмилији једни другима. Ако већ морамо живети заједно, онда је ред да живимо у миру.”

Наравно да Ивица нема никакав политички ризик да сам себе вешто осумњичи да му име и презиме звуче некако хрватски, јер то у Србији нема неке нарочите везе и кога је за то брига. Уосталом, премијерка Брнабић је пореклом Хрватица па је добила трећи премијерски мандат. Али ту невољу свакако има председник Зоран Милановић, па га је Ивица суптилно подсетио на то, јер Зоки ионако није био позван на божићно одлеђивање. Не, Зоки нема ништа више против или мање против Срба од Пленковића, већ је Пуповцу вероватно било непријатно да шеф хрватске државе Милановић упадне у реторичку ватру коју редовно мења с премијером Пленковићем, где се не бирају ни речи и иде се далеко испод појаса. Зато се нисмо мешали у унутрашње ствари Хрватске.

Да у односу између Срба и Хрвата влада инцестуозни однос љубави и мржње, као познати синдром народа малих разлика, дакле браће која се у правилним историјским размацима похватају за гуше, а понекад и грле и љубе, сведочи чврст савез између њих у Босни. Како Хрвати немају свог представника народа, јер су се Бошњаци сетили да део њих гласа за грађанисту Комшића, који се залаже за унитарну Босну, Милорад Додик је постао та веза и добио хрватско пуномоћје, па је он драг гост у Загребу, нарочито код Зокија, као што је непрскани представник Хрвата у Босни Драган Човић врло радо виђен на Вучићевом канабету. Уз то је Човић ХДЗ оригинал, као и његов шеф странке Пленковић, али се много више мота на Пантовчаку, где столује Милановић.

И хајде сад, будите паметни и расплетите српско-хрватске везе, па се одмах јавите члановима Нобеловог комитета, а можете учинити нешто још паметније, па погледати видео-клип недавно преминулог Масима Савића. Говорећи о српско-хрватским односима, подсетио је како је неко написао графит, ваљда у Задру, „Уби Србина”, а потом је неки момак дописао „Љ”. Па је освануло: „Љуби Србина”. Дакле, само једно слово може променити смисао и суштину, а преводилац није потребан. Ето решења. И обрнуто.

И Роберт Просинечки зна ту формулу. Не може се пронаћи ниједан звездаш, али ни партизановац, ни динамовац – још их нисам упознао – који је рекао било шта ружно о њему. Али Роби о томе ништа не говори, он најбоље зна како је бити дете из мешовитог брака, као што је то знао Синиша Михајловић.

Робија не зову на сличне пријеме помирења, одлеђивања или одмрзавања, јер је он то учинио давно, најпре сам са собом, а онда са свима осталима, а да о томе ништа није рекао. И ми и они га сматрамо својим, свако на свој начин, а да није рашчеречен. Како је то могуће? Увек је имао најбољи преглед игре!