Уторак, 31.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Божић Бата против Деда Мраза

Наш Божић се како-тако – још држи. Огроман број Срба му се клања и моли. Нека уз све горчине, слутње и сумње што дуже остане међу нама. Ко зна, можда ће доћи дан када ћемо се опасуљити. Када ћемо схватити да свако благостање чија је цена отклон од вере и националног идентитета– не вреди ништа

На недавном сусрету за уредником „Погледа”, рекао ми је „Радоше, очекујемо твој текст за божићни број”. Признајем, дуго сам се двоумио, да ли уопште да седам за лаптоп? Да ли да пишем о оном Божићу из бајковитих слика мог детињства? У којима се чује кукурик петлова и лавеж паса док на истоку у цик зоре израња бакарно сунце. Док ме деда буди да раскорачен преко прага, са једном ногом у кујни, а другом на хладном басамаку отпијем из чаше црно вино, а претходно да се прекрстим и  избогорадам загледан у освит – за здравље стоке и најмилијих, за добар берићет и годину без града.

Да пишем о божићној божјој служби у сеоској цркви у којој се меша мирис тамјана и свеже олајисаног пода. О светој причести обријаних сељака у стајаћим оделима. О положајницима који се срећу у снежној пртини кад одлазе у куће које полазе, и на истом месту када се враћају – да један другоме покажу какве су понуде и дарове добили. Међу којима је обавезно ивер бадњака, најлепша црвена јабука која се чува и дарује првом мушком детету које уђе у кућу, плетени шал и рукавице, колач од белог брашна украшен поскурником, кеса љутих бомбона, понеки ратлук и обавезно – пара. Увек једна, али вредна. Чувана у домаћинском новчанику, испресована и натопљена сељачким знојем. Сем кустоса у етнографским музејима – кога то данас интересује? Или да пишем о Божићу сада? Ако се има шта написати?

Сећам се кишног поподнева када ми је зазвонио телефон и када ми се са друге стране жице јавио уљудни мушки глас и рекао: „Господине Бајићу, овде редакција ’Политике’, ми бисмо желели да пишете за нас.” Било је то пре више од петнаест година. Био сам уверен да неко збија шале. Слутио сам да је у питању једна од верзија скривене камере које су тада биле хит на програмима српских телевизија.

Године иза нас потврђују да је у питању била збиља, као и стотине ауторских текстова које сам написао за најстарије и најугледније дневне новине на Балкану. Недавно, као реаговање на текст чији сам аутор – један читалац је написао следеће „Радош је остао заробљен у једном времену и ксенофобичном менталитету?” Да ли мислите да треба да замерим? Да будем љут? Ни говора… Ако сам остао, који је то воз протутњао поред мене – у који се нисам попео? Коментар јесте малициозан и као такав дисквалификује…Зашто би објављивали и читали једног таквог аутора? Кога занима неко ко је ретроградно оптерећен животом од којег су многи желели да побегну. Што и мени често спочитавају?

Али узалуд овакве наде? Нити сам љут, нити повређен – напротив... Аутору коментара које је хтео да ме дезавуише и залепи као муву на дувару – честитам јер ме је збиља прочитао. Ипак, за разлику од њега, то што је њему блам – за мене је понос. Што њему не вреди ни жуте банке, за мене је богатство. Тачно је – драговољно сам заробљен у времену мириса дуња на ормару. И после летње кише тек убраних печурака запечених на плотни шпорета у којем пуцкета влажна багреновина. Заточен сам у временима чистог образа и дате речи, у сећањима на мобе и заједнички обед уморних жетелаца у хладу испод миришљаве крошње самоникле липе. Заточеник сам доба у којем је скромност била врлина а доброчинство први наук.

Заробљен сам у сликама детињства, у којима би што дуже да останем. У загрљају мајке чије руке миришу на тек испечену божићну чесницу, у додиру очевих рапавих дланова којима ме помази по образу увек када из школе донесем петицу. Недајбоже, из школе у којој ђаци пале дневнике и наставницима за катедром измичу столице? У којој према недавним злослутним истраживања преко 80 одсто средњошколаца за време школовања под обавезно конзумира дроге – које наводно не шкоде већ су попут марихуане предворје пакла и трагичне судбине многих наркоманских зависника.

Не би ме чудило да законодавац легализује „траву за срећу” што је већ одавно пракса у многим земљама западне хемисфере. Ништа ме заробљеног у ксенофобичном менталитету не чуди, јер је то врхунац људских слобода које егзистирају у развијеним такозваним западним демократијама – које су нам узори. У којима, како напредује процес придруживања ЕУ изгледа нема места ни за Србију, ни за Божић Бату из мојих сећања…

То је онај жалосни Божић Бата који је некада носио шубару, а некада шајкачу. Данас га нигде нема ни гологлавог. Где је нестао и отишао – нико не зна. Дефинитивно га је у заборав гурнуо робусни Деда Мраз који нас је и ових дана тријумфално походио. Макар да вуче корене од Светог Николе који је благ, мирољубив, доброћудан и такође много воли децу, Деда Мраз је задао одлучујући нокаут Божић Бати и избацио га из ринга за сва времена у доба комунизма. Када је требало у системском анатемисању вере, у принудном ниподаштавању Христовог рођења и васкрсења – пронаћи нова божанства која ће избрисати Божић из календара духовних и народних светковина – комунистима није сметало да Деда Мраза присвоје и увезу са запада. Чак му ни црвену боју одежде нису мењали јер је подржавала револуционарну доктрину нове утопије – то јест новог друштва једнакости и социјалне правде. И док за Божић Бату изгледа нико није спреман да издвоји ни жуту банку – Деда Мраз кида и разбија. Неки кажу да је обучен у црвено због тога што је деценијама за баснословни хонорар главни манекен „кока-коле”.

И промотор вредности и културе које немају никакво утемељење у нашем националном идентитету.

Ипак, наш Божић се како-тако – још држи. Огроман број Срба му се клања и моли. Нека уз све горчине, слутње и сумње што дуже остане међу нама. Ко зна, можда ће доћи дан када ћемо се опасуљити. Када ћемо схватити да свако благостање чија је цена отклон од вере и националног идентитета – не вреди ништа…Можда…

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Један Шумадинац
Лепо си ово саставио Радоше!
др Слободан Девић
Све лепо описано. Међутим, мислим да је ауторово разочарење победом деда мраза базирано на медијима и рекламама. Мислим да већина Срба и дан данас слави Божић и да их је данас више него у доба комунизма, када се Божић славио кришом. Срби су одржали крсну славу за време Турака, одржаће и Божић под комунистима и западом. Има нешто у нашем народу што ме одушевљава; мислим да је то инат, мада нисам сигуран.
Vojislav
Volim da se podsećam na dane života na selu. Zato obavezno pročitam Radoševe tekstove, i ako mi ne deluju uverljivo.
Žaklina Romih Veljković
Ljudi imaju potrebu osporavanja drugačijeg mišljenja.....čemu to ? A ja sam ponosna na svoj izbor slobode, koliko god me to koštalo. Šta gubim a šta dobijam ? Dobijam mir u duši, spokoj, pripadanje, povezanost sa svojima i sobom. Gradsko sam dete, drugačija su mi sećanja ali sva nose toplinu doma i miris sreće u vreme Božićnik praznika. Tada je i više snega bilo pa pružalo sliku idile sa sankanjem, crvenim obrazima i osmesima od grudvanja. Na nama je da prenosimo tu lepotu i samo na nama. ♥️
Zedd
Ne znam sta znaci "izbor slobode". Ako u Americi hoces da budes slobodan i siguran za svoju bezbednost onda za to moras da platis. Postoje delovi grada gde je veca sloboda od drugih. Sve zavisi koliko imas u dzepu. Sto se tice prava na izbor u tome si potpuno u pravu.
Вукица
У праву сте, Жаклина! (Најгоре је кад човек уобрази да је оно што није! Онда су му они, који не размишљају као он-смртни непријатељи!)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.