Božić Bata protiv Deda Mraza

Na nedavnom susretu za urednikom „Pogleda”, rekao mi je „Radoše, očekujemo tvoj tekst za božićni broj”. Priznajem, dugo sam se dvoumio, da li uopšte da sedam za laptop? Da li da pišem o onom Božiću iz bajkovitih slika mog detinjstva? U kojima se čuje kukurik petlova i lavež pasa dok na istoku u cik zore izranja bakarno sunce. Dok me deda budi da raskoračen preko praga, sa jednom nogom u kujni, a drugom na hladnom basamaku otpijem iz čaše crno vino, a prethodno da se prekrstim i  izbogoradam zagledan u osvit – za zdravlje stoke i najmilijih, za dobar berićet i godinu bez grada.

Da pišem o božićnoj božjoj službi u seoskoj crkvi u kojoj se meša miris tamjana i sveže olajisanog poda. O svetoj pričesti obrijanih seljaka u stajaćim odelima. O položajnicima koji se sreću u snežnoj prtini kad odlaze u kuće koje polaze, i na istom mestu kada se vraćaju – da jedan drugome pokažu kakve su ponude i darove dobili. Među kojima je obavezno iver badnjaka, najlepša crvena jabuka koja se čuva i daruje prvom muškom detetu koje uđe u kuću, pleteni šal i rukavice, kolač od belog brašna ukrašen poskurnikom, kesa ljutih bombona, poneki ratluk i obavezno – para. Uvek jedna, ali vredna. Čuvana u domaćinskom novčaniku, ispresovana i natopljena seljačkim znojem. Sem kustosa u etnografskim muzejima – koga to danas interesuje? Ili da pišem o Božiću sada? Ako se ima šta napisati?

Sećam se kišnog popodneva kada mi je zazvonio telefon i kada mi se sa druge strane žice javio uljudni muški glas i rekao: „Gospodine Bajiću, ovde redakcija ’Politike’, mi bismo želeli da pišete za nas.” Bilo je to pre više od petnaest godina. Bio sam uveren da neko zbija šale. Slutio sam da je u pitanju jedna od verzija skrivene kamere koje su tada bile hit na programima srpskih televizija.

Godine iza nas potvrđuju da je u pitanju bila zbilja, kao i stotine autorskih tekstova koje sam napisao za najstarije i najuglednije dnevne novine na Balkanu. Nedavno, kao reagovanje na tekst čiji sam autor – jedan čitalac je napisao sledeće „Radoš je ostao zarobljen u jednom vremenu i ksenofobičnom mentalitetu?” Da li mislite da treba da zamerim? Da budem ljut? Ni govora… Ako sam ostao, koji je to voz protutnjao pored mene – u koji se nisam popeo? Komentar jeste maliciozan i kao takav diskvalifikuje…Zašto bi objavljivali i čitali jednog takvog autora? Koga zanima neko ko je retrogradno opterećen životom od kojeg su mnogi želeli da pobegnu. Što i meni često spočitavaju?

Ali uzalud ovakve nade? Niti sam ljut, niti povređen – naprotiv... Autoru komentara koje je hteo da me dezavuiše i zalepi kao muvu na duvaru – čestitam jer me je zbilja pročitao. Ipak, za razliku od njega, to što je njemu blam – za mene je ponos. Što njemu ne vredi ni žute banke, za mene je bogatstvo. Tačno je – dragovoljno sam zarobljen u vremenu mirisa dunja na ormaru. I posle letnje kiše tek ubranih pečuraka zapečenih na plotni šporeta u kojem pucketa vlažna bagrenovina. Zatočen sam u vremenima čistog obraza i date reči, u sećanjima na mobe i zajednički obed umornih žetelaca u hladu ispod mirišljave krošnje samonikle lipe. Zatočenik sam doba u kojem je skromnost bila vrlina a dobročinstvo prvi nauk.

Zarobljen sam u slikama detinjstva, u kojima bi što duže da ostanem. U zagrljaju majke čije ruke mirišu na tek ispečenu božićnu česnicu, u dodiru očevih rapavih dlanova kojima me pomazi po obrazu uvek kada iz škole donesem peticu. Nedajbože, iz škole u kojoj đaci pale dnevnike i nastavnicima za katedrom izmiču stolice? U kojoj prema nedavnim zloslutnim istraživanja preko 80 odsto srednjoškolaca za vreme školovanja pod obavezno konzumira droge – koje navodno ne škode već su poput marihuane predvorje pakla i tragične sudbine mnogih narkomanskih zavisnika.

Ne bi me čudilo da zakonodavac legalizuje „travu za sreću” što je već odavno praksa u mnogim zemljama zapadne hemisfere. Ništa me zarobljenog u ksenofobičnom mentalitetu ne čudi, jer je to vrhunac ljudskih sloboda koje egzistiraju u razvijenim takozvanim zapadnim demokratijama – koje su nam uzori. U kojima, kako napreduje proces pridruživanja EU izgleda nema mesta ni za Srbiju, ni za Božić Batu iz mojih sećanja…

To je onaj žalosni Božić Bata koji je nekada nosio šubaru, a nekada šajkaču. Danas ga nigde nema ni gologlavog. Gde je nestao i otišao – niko ne zna. Definitivno ga je u zaborav gurnuo robusni Deda Mraz koji nas je i ovih dana trijumfalno pohodio. Makar da vuče korene od Svetog Nikole koji je blag, miroljubiv, dobroćudan i takođe mnogo voli decu, Deda Mraz je zadao odlučujući nokaut Božić Bati i izbacio ga iz ringa za sva vremena u doba komunizma. Kada je trebalo u sistemskom anatemisanju vere, u prinudnom nipodaštavanju Hristovog rođenja i vaskrsenja – pronaći nova božanstva koja će izbrisati Božić iz kalendara duhovnih i narodnih svetkovina – komunistima nije smetalo da Deda Mraza prisvoje i uvezu sa zapada. Čak mu ni crvenu boju odežde nisu menjali jer je podržavala revolucionarnu doktrinu nove utopije – to jest novog društva jednakosti i socijalne pravde. I dok za Božić Batu izgleda niko nije spreman da izdvoji ni žutu banku – Deda Mraz kida i razbija. Neki kažu da je obučen u crveno zbog toga što je decenijama za basnoslovni honorar glavni maneken „koka-kole”.

I promotor vrednosti i kulture koje nemaju nikakvo utemeljenje u našem nacionalnom identitetu.

Ipak, naš Božić se kako-tako – još drži. Ogroman broj Srba mu se klanja i moli. Neka uz sve gorčine, slutnje i sumnje što duže ostane među nama. Ko zna, možda će doći dan kada ćemo se opasuljiti. Kada ćemo shvatiti da svako blagostanje čija je cena otklon od vere i nacionalnog identiteta – ne vredi ništa…Možda…

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista