Бајка о краљу, комунисти и народу

Да је „пут у рај” трновит и крајње неизвестан посведочило је време безброј пута. И поред тога, владари и политичари покушавају да створе „рај на земљи”. Успевали су само да себи створе краткотрајну или доживотну удобност и раскош – после њих „потоп”. Живот се враћа у природне токове циклуса исхране и борбе за опстанак.

Мудри краљ Петар Први опомену свог сина Александра Првог на опасност од стварања Краљевине Југославије 1918. године, после победе извојеване на жртви трећине свог становништва. Син не послуша оца, који убрзо потом премину. Створи Краљевину Југославију од Кајмакчалана до Брда код Крања и 15–16 година потом погину од руке „сабраће” у Марсељу. И престо и краљевина нестадоше му у паклу Другог светског рата.

Паралелно са животом Александра Првог израстао је на простору тадашње Аустроугарске живот само четири године млађег Јосипа Броза. Политички врло интелигентан и вешт, он од малолетног сина свог претходника преоте започети „пут у рај”. Кроз политичку и оружану борбу поново од 1943. године створи „рај”, од Вардара па до Триглава, од Ђердапа па до Јадрана, првенствено за себе и своју сабраћу. Створи и нешто до тада невиђено: „бесплатно” здравство и образовање, братство и јединство и самоуправљање. Из своје удобности не допусти да му се држава распадне за његовог живота, чак ни по цену жртвовања бројних сабораца.

У међувремену, вољно или невољно, деси му се недоследност која му се не може опростити: с преосталим сарадницима из Словеније и Хрватске сачини Устав СФРЈ, убеди своје послушнике из других република у политичку исправност такве намере. И сви 1974. године прихватише његову „добру намеру”. Одмах потом неки се и покајаше, али касно. Тим чином потписа и смртну пресуду својој братствојединственој, самоуправној социјалистичкој држави.

По његовом упокојењу 1980. године, убрзано крену пут ка паклу, нарочито од 1990. до 1999. И поново заиграше барјаци нациста, белогардејаца, усташа, балиста, четника, комуниста, ханџар дивизија, СС трупа. Од Југославије остаде само део носталгичног југословенског народа с бројним недефинисаним логорима, јамама смрти и стратиштима, и уистину још национално незбринути народи Југославије, сем Словенаца и Хрвата, за које је Јосип Броз де факто 1974. и створио СФРЈ, случајно или намерно.

А народ? Нема више народа у једнини, у братству и јединству – до крви је завађен. Остали су измешани само народи у борбама за једнонационалну територију, у започетим али недовршеним ратовима. Њихове бајковите вође заслужено или незаслужено мирно почивају: први у крипти коју му отац за живота сагради на Опленцу, а други у Кући цвећа, коју му његов братствојединствени народ сагради у престоници, захвалан за, бар до његовог упокојења, доследно очување обећане заједничке социјалистичке државе. И би шта би.

Остаде неутољива домаћа национална глад за територијама – као фактор унутрашњег раздора – сви би своју велику националну државу. Нема искрене међунационалне трпељивости, солидарности и слободног протока људи, роба и капитала, размене на отвореном тржишту без граница. Чак и кад би таква искреност постојала, ту је препрека међународни фактор: силе у сенци, дубока држава, западни или источни свет са својим политичким, економским, социјалним и другим интересима. Сукобе и договоре решавају по начелу: притисни било које дугме кад не знаш решење, добићеш одговор који се признаје – али само ако си уз нас. А они у лакомом свету све новцем и силом могу да купе. Тако су се довитљиви лидери Словенаца и Хрвата изборили за једнонационалне државе етничким чишћењем својих простора и то је међународна заједница прихватила и оверила признањем. Тако и на Космету стварају правно недопустиву једнонационалну државу, уз границу већ постојеће једнонационалне Албаније, на штету Србије.

Човек би радо живео у уређеној мултинационалној и разумним поделама ишараној држави попут Швајцарске. С протеклим једновековним неуспешним искуствима тешко је одагнати илузије да је то, у оваким условима, могуће на било којем вишенационалном простору бивше Југославије. Млађима који у то верују препоручљиво је да се заштите од данајских дарова унутар могућег „швајцарског” модела и да искључе све могућности отцепљења територија. Прва Југославија је пропала као унитарна парламентарна монархија, друга као циљано изманипулисана „демократска република”, а јеврејска каже: „Први пут опрости грешку починиоцу, други пут му пружи прилику да је поправи, а треће понављање му не допусти”.

Срећне нам све нове године које долазе као мирне, пријатељске и солидарне у реално могућем слободном, безбедном, напредном и трајном (дакле цивилизованом) опстајању, без бајковитих омама. Надајмо се договорима али се спремајмо и за нежељен, могућ пут per aspera ad astra.

Миодраг Србљак,
самостални просветни саветник у пензији