Bajka o kralju, komunisti i narodu

Da je „put u raj” trnovit i krajnje neizvestan posvedočilo je vreme bezbroj puta. I pored toga, vladari i političari pokušavaju da stvore „raj na zemlji”. Uspevali su samo da sebi stvore kratkotrajnu ili doživotnu udobnost i raskoš – posle njih „potop”. Život se vraća u prirodne tokove ciklusa ishrane i borbe za opstanak.

Mudri kralj Petar Prvi opomenu svog sina Aleksandra Prvog na opasnost od stvaranja Kraljevine Jugoslavije 1918. godine, posle pobede izvojevane na žrtvi trećine svog stanovništva. Sin ne posluša oca, koji ubrzo potom preminu. Stvori Kraljevinu Jugoslaviju od Kajmakčalana do Brda kod Kranja i 15–16 godina potom poginu od ruke „sabraće” u Marselju. I presto i kraljevina nestadoše mu u paklu Drugog svetskog rata.

Paralelno sa životom Aleksandra Prvog izrastao je na prostoru tadašnje Austrougarske život samo četiri godine mlađeg Josipa Broza. Politički vrlo inteligentan i vešt, on od maloletnog sina svog prethodnika preote započeti „put u raj”. Kroz političku i oružanu borbu ponovo od 1943. godine stvori „raj”, od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana, prvenstveno za sebe i svoju sabraću. Stvori i nešto do tada neviđeno: „besplatno” zdravstvo i obrazovanje, bratstvo i jedinstvo i samoupravljanje. Iz svoje udobnosti ne dopusti da mu se država raspadne za njegovog života, čak ni po cenu žrtvovanja brojnih saboraca.

U međuvremenu, voljno ili nevoljno, desi mu se nedoslednost koja mu se ne može oprostiti: s preostalim saradnicima iz Slovenije i Hrvatske sačini Ustav SFRJ, ubedi svoje poslušnike iz drugih republika u političku ispravnost takve namere. I svi 1974. godine prihvatiše njegovu „dobru nameru”. Odmah potom neki se i pokajaše, ali kasno. Tim činom potpisa i smrtnu presudu svojoj bratstvojedinstvenoj, samoupravnoj socijalističkoj državi.

Po njegovom upokojenju 1980. godine, ubrzano krenu put ka paklu, naročito od 1990. do 1999. I ponovo zaigraše barjaci nacista, belogardejaca, ustaša, balista, četnika, komunista, handžar divizija, SS trupa. Od Jugoslavije ostade samo deo nostalgičnog jugoslovenskog naroda s brojnim nedefinisanim logorima, jamama smrti i stratištima, i uistinu još nacionalno nezbrinuti narodi Jugoslavije, sem Slovenaca i Hrvata, za koje je Josip Broz de fakto 1974. i stvorio SFRJ, slučajno ili namerno.

A narod? Nema više naroda u jednini, u bratstvu i jedinstvu – do krvi je zavađen. Ostali su izmešani samo narodi u borbama za jednonacionalnu teritoriju, u započetim ali nedovršenim ratovima. Njihove bajkovite vođe zasluženo ili nezasluženo mirno počivaju: prvi u kripti koju mu otac za života sagradi na Oplencu, a drugi u Kući cveća, koju mu njegov bratstvojedinstveni narod sagradi u prestonici, zahvalan za, bar do njegovog upokojenja, dosledno očuvanje obećane zajedničke socijalističke države. I bi šta bi.

Ostade neutoljiva domaća nacionalna glad za teritorijama – kao faktor unutrašnjeg razdora – svi bi svoju veliku nacionalnu državu. Nema iskrene međunacionalne trpeljivosti, solidarnosti i slobodnog protoka ljudi, roba i kapitala, razmene na otvorenom tržištu bez granica. Čak i kad bi takva iskrenost postojala, tu je prepreka međunarodni faktor: sile u senci, duboka država, zapadni ili istočni svet sa svojim političkim, ekonomskim, socijalnim i drugim interesima. Sukobe i dogovore rešavaju po načelu: pritisni bilo koje dugme kad ne znaš rešenje, dobićeš odgovor koji se priznaje – ali samo ako si uz nas. A oni u lakomom svetu sve novcem i silom mogu da kupe. Tako su se dovitljivi lideri Slovenaca i Hrvata izborili za jednonacionalne države etničkim čišćenjem svojih prostora i to je međunarodna zajednica prihvatila i overila priznanjem. Tako i na Kosmetu stvaraju pravno nedopustivu jednonacionalnu državu, uz granicu već postojeće jednonacionalne Albanije, na štetu Srbije.

Čovek bi rado živeo u uređenoj multinacionalnoj i razumnim podelama išaranoj državi poput Švajcarske. S proteklim jednovekovnim neuspešnim iskustvima teško je odagnati iluzije da je to, u ovakim uslovima, moguće na bilo kojem višenacionalnom prostoru bivše Jugoslavije. Mlađima koji u to veruju preporučljivo je da se zaštite od danajskih darova unutar mogućeg „švajcarskog” modela i da isključe sve mogućnosti otcepljenja teritorija. Prva Jugoslavija je propala kao unitarna parlamentarna monarhija, druga kao ciljano izmanipulisana „demokratska republika”, a jevrejska kaže: „Prvi put oprosti grešku počiniocu, drugi put mu pruži priliku da je popravi, a treće ponavljanje mu ne dopusti”.

Srećne nam sve nove godine koje dolaze kao mirne, prijateljske i solidarne u realno mogućem slobodnom, bezbednom, naprednom i trajnom (dakle civilizovanom) opstajanju, bez bajkovitih omama. Nadajmo se dogovorima ali se spremajmo i za neželjen, moguć put per aspera ad astra.

Miodrag Srbljak,
samostalni prosvetni savetnik u penziji