Амерички сан једног Београђанина

Увек је звучало тако добро то да је Чарлс Симић (1938–2023), песник и интелектуалац светског кова, који је живео у Америци, потекао баш из Србије и Београда, а на ту чињеницу указује се посебно сада, када се пише о његовој смрти. Рођен је у Београду 1938. године, а 1954. године стигао је у Сједињене Америчке Државе... За нас је то важно због некаквог националног поноса, као кад се стално указује на то да је Андрић српски нобеловац, да су Пупин и Тесла наши, а за ствараоца је његова биографија постала део једног универзалног света оног тренутка када је почео да живи као уметник.

„Док се завеса диже, седим го на ноши у дедином дворишту у малом селу у Србији. Година је 1940. Изгледам срећно. Дан је леп и сунчан, иако је Хитлер већ окупирао највећи део Европе. Наравно, немам појма да он и Стаљин потајно кују заверу да од мене направе америчког песника. Волим суседовог пса по имену Тоза. (...) Било како било, родио сам се у Београду 1938. године и провео у њему 15 занимљивих година пре него што сам га заувек напустио. Никад ми није недостајао. Кад то покушавам да објасним мојим америчким пријатељима, не верују ми. Сумњају да прикривам своју жал за завичајем јер не могу да поднесем тај бол. Наводно, моје кошмарне ратне успомене натерале су ме да у себи пригушим све оно што је стари добри Београд мени значио. Моје успомене из времена рата можда јесу ужасавајуће, али имао сам срећно детињство, упркос брујећим авионима, заглушујућим експлозијама и људима што висе са бандера”, писао је Симић у књизи есеја „Тамо где почиње забава”, у издању „Архипелага”.

У интервјуу за наш лист, који је вођен на енглеском језику, поводом ове књиге рекао је да се никада није осећао као песник у егзилу: „Волим ову земљу и осећам као да сам рођен у Америци, што ме уопште није спречило да је критикујем читавог живота. Песници су, још од Платоновог доба, били под сумњом да кваре омладину и да изазивају страсти уместо свесног мишљења, те су због тога били протеривани из идеалне државе. За мене је то најбоља препорука икада изречена и прави разлог да људи читају поезију. Пошто сам дошао у Америку, моји родитељи су се развели, ја сам напустио кућу када сам имао 18 година и почео да живим сам, прво у Чикагу, а затим у Њујорку. Радио сам дању, а школу похађао увече. Био сам презапослен и пресрећан због тога што сам у могућности све то да учиним сам и да се, при томе, уопште и не сећам одакле потичем. Амерички сан био је бајка коју смо препричавали себи и веровали да постоји као одлучност и самоиницијатива, што сваком Американцу гарантује подједнаке могућности да досегне срећу у животу. Међутим, то никада није било тачно за већину нас. Ипак било је периода када је то звучало уверљивије него данас, када је нашој деци горе него њиховим родитељима, а неједнакост у приходима људи већа него икада у историји.”

Чарлс Симић предавао је књижевност на Универзитету Њу Хемпшир, био је пример независног, критичког интелектуалца, због тога је био цењен и награђиван, али он је и према овој синтагми увек био сумњичав:

„Вера у независног интелектуалца, као што се умногоме потврдило током двадесетог века, обична је бајка. Најгнуснији злочини у бившој Југославији имали су одушевљену подршку људи чије би образовање и дотадашња достигнућа навели сваког да поверује како они то морају боље знати од осталих. Чак су и песници с великим талентом и угледом открили да у разарању градова има нечег похвалног. Ако су икога жалили, били су то искључиво њихови. Нису ни помислили да се зауставе и мало размисле колико ће ти ратови које су њихове вође потпиривале, коштати све остале. (...) Суштина сваке помаме национализма јесте то што он не схвата да је и он сам одраз у огледалу нечијег другог национализма и да се већина њихових изјава већ могла чути на другим местима и у другим временима”, део је једног од Симићевих есеја. Када је писао о културном национализму, није био сагласан са оним који је захтевао „беспоговорну солидарност са предрасудама, самообманама и паранојама колективитета”.

Говорио је да је његова главна тема поезија у времену лудила, али да увиђа како за највећи део данашње поезије историја не постоји, јер песници пишу о природи, о себи самима са изразитом самодовољношћу, али не пишу о својим егзекуторима... Сматрао је да све на свету, профано или свето, треба стално да се преиспитује у светлу личног искуства.

Критички је посматрао и земљу свог порекла, као и Америку: „Србија и Срби наставили су да ме фасцинирају зато што сам рођен као један од њих и имам урођено схватање тога како њихов ум функционише, а како не функционише. Срби ме нервирају због тога што су опседнути сопственом историјом, а никада из ње ништа нису научили. Американци, као што то већ бива, пате од исте болести, тако да се у Сједињеним Америчким Државама осећам као код куће”, изјавио је у разговору за наш лист, вођеном у време мандата Доналда Трампа, додајући пророчки:

„Сједињене Америчке Државе кренуће у нове ратове, богати ће постати још богатији, а земља ће бити подељенија више него икада пре. Када је реч о Србији, ако неки тамо мисле да Трамп даје пет пара за њу, или да чак зна да је пронађе на географској карти, не знају они нашег Доналда.”

Читав живот Чарлс Симић преводио је на енглески језик поезију југословенских и српских песника Васка Попе, Ивана В. Лалића, Александра Ристовића, Љубомира Симовића, Бранка Миљковића, Радмиле Лазић, Новице Тадића, као и многих других, а за осећај за српски језик поетски је говорио за „Политику”:

„У додиру сам са српским језиком тако што читам књиге и новине, преводим песме. Ретко имам могућност да говорим српски, али нисам га заборавио. Сањам на енглеском, осим када се моји давно преминули родитељи појаве у неком од снова.”

Чарлс Симић је, поред осталих, добитник Пулицерове награде, Награде Макартурове фондације, награда: „Едгар Алан По” и Америчке академије, „Златног венца” Струшких вечери поезије, Међународне Грифинове награде за поезију, „Валас Стивенс”, „Поета лауреатус Конгресне библиотеке у Вашингтону”. Затим, Медаље „Роберт Фрост” за животно дело у поезији, Награде „Вилчек за уметност и хуманистику”, Награде „Збигњев Херберт”...

„Архипелаг” је објавио и Симићеве књиге есеја „Алхемија ситничарнице”, „Гледај дуго и нетремице”, „Анђели на жици за веш”, као и поетску збирку „Ишчекујући пресуду”.