Američki san jednog Beograđanina

Uvek je zvučalo tako dobro to da je Čarls Simić (1938–2023), pesnik i intelektualac svetskog kova, koji je živeo u Americi, potekao baš iz Srbije i Beograda, a na tu činjenicu ukazuje se posebno sada, kada se piše o njegovoj smrti. Rođen je u Beogradu 1938. godine, a 1954. godine stigao je u Sjedinjene Američke Države... Za nas je to važno zbog nekakvog nacionalnog ponosa, kao kad se stalno ukazuje na to da je Andrić srpski nobelovac, da su Pupin i Tesla naši, a za stvaraoca je njegova biografija postala deo jednog univerzalnog sveta onog trenutka kada je počeo da živi kao umetnik.

„Dok se zavesa diže, sedim go na noši u dedinom dvorištu u malom selu u Srbiji. Godina je 1940. Izgledam srećno. Dan je lep i sunčan, iako je Hitler već okupirao najveći deo Evrope. Naravno, nemam pojma da on i Staljin potajno kuju zaveru da od mene naprave američkog pesnika. Volim susedovog psa po imenu Toza. (...) Bilo kako bilo, rodio sam se u Beogradu 1938. godine i proveo u njemu 15 zanimljivih godina pre nego što sam ga zauvek napustio. Nikad mi nije nedostajao. Kad to pokušavam da objasnim mojim američkim prijateljima, ne veruju mi. Sumnjaju da prikrivam svoju žal za zavičajem jer ne mogu da podnesem taj bol. Navodno, moje košmarne ratne uspomene naterale su me da u sebi prigušim sve ono što je stari dobri Beograd meni značio. Moje uspomene iz vremena rata možda jesu užasavajuće, ali imao sam srećno detinjstvo, uprkos brujećim avionima, zaglušujućim eksplozijama i ljudima što vise sa bandera”, pisao je Simić u knjizi eseja „Tamo gde počinje zabava”, u izdanju „Arhipelaga”.

U intervjuu za naš list, koji je vođen na engleskom jeziku, povodom ove knjige rekao je da se nikada nije osećao kao pesnik u egzilu: „Volim ovu zemlju i osećam kao da sam rođen u Americi, što me uopšte nije sprečilo da je kritikujem čitavog života. Pesnici su, još od Platonovog doba, bili pod sumnjom da kvare omladinu i da izazivaju strasti umesto svesnog mišljenja, te su zbog toga bili proterivani iz idealne države. Za mene je to najbolja preporuka ikada izrečena i pravi razlog da ljudi čitaju poeziju. Pošto sam došao u Ameriku, moji roditelji su se razveli, ja sam napustio kuću kada sam imao 18 godina i počeo da živim sam, prvo u Čikagu, a zatim u Njujorku. Radio sam danju, a školu pohađao uveče. Bio sam prezaposlen i presrećan zbog toga što sam u mogućnosti sve to da učinim sam i da se, pri tome, uopšte i ne sećam odakle potičem. Američki san bio je bajka koju smo prepričavali sebi i verovali da postoji kao odlučnost i samoinicijativa, što svakom Amerikancu garantuje podjednake mogućnosti da dosegne sreću u životu. Međutim, to nikada nije bilo tačno za većinu nas. Ipak bilo je perioda kada je to zvučalo uverljivije nego danas, kada je našoj deci gore nego njihovim roditeljima, a nejednakost u prihodima ljudi veća nego ikada u istoriji.”

Čarls Simić predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir, bio je primer nezavisnog, kritičkog intelektualca, zbog toga je bio cenjen i nagrađivan, ali on je i prema ovoj sintagmi uvek bio sumnjičav:

„Vera u nezavisnog intelektualca, kao što se umnogome potvrdilo tokom dvadesetog veka, obična je bajka. Najgnusniji zločini u bivšoj Jugoslaviji imali su oduševljenu podršku ljudi čije bi obrazovanje i dotadašnja dostignuća naveli svakog da poveruje kako oni to moraju bolje znati od ostalih. Čak su i pesnici s velikim talentom i ugledom otkrili da u razaranju gradova ima nečeg pohvalnog. Ako su ikoga žalili, bili su to isključivo njihovi. Nisu ni pomislili da se zaustave i malo razmisle koliko će ti ratovi koje su njihove vođe potpirivale, koštati sve ostale. (...) Suština svake pomame nacionalizma jeste to što on ne shvata da je i on sam odraz u ogledalu nečijeg drugog nacionalizma i da se većina njihovih izjava već mogla čuti na drugim mestima i u drugim vremenima”, deo je jednog od Simićevih eseja. Kada je pisao o kulturnom nacionalizmu, nije bio saglasan sa onim koji je zahtevao „bespogovornu solidarnost sa predrasudama, samoobmanama i paranojama kolektiviteta”.

Govorio je da je njegova glavna tema poezija u vremenu ludila, ali da uviđa kako za najveći deo današnje poezije istorija ne postoji, jer pesnici pišu o prirodi, o sebi samima sa izrazitom samodovoljnošću, ali ne pišu o svojim egzekutorima... Smatrao je da sve na svetu, profano ili sveto, treba stalno da se preispituje u svetlu ličnog iskustva.

Kritički je posmatrao i zemlju svog porekla, kao i Ameriku: „Srbija i Srbi nastavili su da me fasciniraju zato što sam rođen kao jedan od njih i imam urođeno shvatanje toga kako njihov um funkcioniše, a kako ne funkcioniše. Srbi me nerviraju zbog toga što su opsednuti sopstvenom istorijom, a nikada iz nje ništa nisu naučili. Amerikanci, kao što to već biva, pate od iste bolesti, tako da se u Sjedinjenim Američkim Državama osećam kao kod kuće”, izjavio je u razgovoru za naš list, vođenom u vreme mandata Donalda Trampa, dodajući proročki:

„Sjedinjene Američke Države krenuće u nove ratove, bogati će postati još bogatiji, a zemlja će biti podeljenija više nego ikada pre. Kada je reč o Srbiji, ako neki tamo misle da Tramp daje pet para za nju, ili da čak zna da je pronađe na geografskoj karti, ne znaju oni našeg Donalda.”

Čitav život Čarls Simić prevodio je na engleski jezik poeziju jugoslovenskih i srpskih pesnika Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Aleksandra Ristovića, Ljubomira Simovića, Branka Miljkovića, Radmile Lazić, Novice Tadića, kao i mnogih drugih, a za osećaj za srpski jezik poetski je govorio za „Politiku”:

„U dodiru sam sa srpskim jezikom tako što čitam knjige i novine, prevodim pesme. Retko imam mogućnost da govorim srpski, ali nisam ga zaboravio. Sanjam na engleskom, osim kada se moji davno preminuli roditelji pojave u nekom od snova.”

Čarls Simić je, pored ostalih, dobitnik Pulicerove nagrade, Nagrade Makarturove fondacije, nagrada: „Edgar Alan Po” i Američke akademije, „Zlatnog venca” Struških večeri poezije, Međunarodne Grifinove nagrade za poeziju, „Valas Stivens”, „Poeta laureatus Kongresne biblioteke u Vašingtonu”. Zatim, Medalje „Robert Frost” za životno delo u poeziji, Nagrade „Vilček za umetnost i humanistiku”, Nagrade „Zbignjev Herbert”...

„Arhipelag” je objavio i Simićeve knjige eseja „Alhemija sitničarnice”, „Gledaj dugo i netremice”, „Anđeli na žici za veš”, kao i poetsku zbirku „Iščekujući presudu”.