Песма у клубу успомена

Прошла је још једна среда... Прва у месецу. Дан када се, већ годинама, у малом клубу у "Крсманцу", окупе ветерани овог познатог београдског хора. На старом месту (Балканска 4, II), у клубу својих успомена, виде се ради дружења и мало певања, око поднева. Њихов најновији рандеву, октобра 2007, личио нам је на некакву живу "разгледницу" из Москве, али која је путовала до нас читавих 50 година. У њој је забележено како су у тадашњем Совјетском Савезу први пут слушали "Кармину Бурану" Карла Орфа, наравно захваљујући неким од ових људи, али и другима из хора "Бранко Крсмановић" (данас "Обилић"), тада предвођеним Богданом Бабићем, диригентом кога више нема.

Били смо у прилици да чујемо како се десетак старих певача присећају тог догађаја из године првог спутњика и његовог историјског лета тамо "иза неба", те свемирске октобарске револуције 1957. о којој су ових дана брујали светски медији. Ово је, међутим, нека друга прича – на крилима музике. А на којима је популарни "Крсманац" далеко долетао. На овај пут у Москву, додуше, кренуло се возом. Свечани дочек десио се усред ноћи на граници, па тако редом – цвеће и пионири – на свим станицама где се воз заустављао. У престоници велике државе одржавао се Светски фестивал младих. Један од певача прича нам о три милиона људи на улицама, на тој великој паради на којој је он носио нашу заставу и на којој је, каже, био и Хрушчов. "Не, Булгањин!", готово у хору га исправљају неке од сапутница. "Ма, Хрушчов, бре!", не да се овај певач-барјактар. И још мало је то потрајало: Хрушчов-Булгањин, Хрушчов-Булгањин... Тешко је сетити се тачно свега. Давно беше то. На крају договорише се: нека буде – обојица! Брзи, лаки консензус на којем би им политичари могли да позавиде.

Али, оно што је за њих најважније и несумњиво: Московљанима се тада први пут десила Орфова "Кармина Бурана", две деценије након светске премијере. Био је то један лепи музички шок у сали Конзерваторијума "Чајковски", за који је заслужна била и изванредна Московска филхармонија. Причају нам да је у ложи најближој подијуму седео композитор Дмитриј Шостакович и да је музички великан на крају устао, аплаудирао и викао "Браво!". Пред очима нам ређају слике и новинске исечке који подсећају на овај лепи, давни догађај а у ушима слажу се различита сећања из тих московских дана. Чујемо да се хор за велики светски догађај поштено припремао, као спортски репрезентативци, да су девојке први пут биле у белим хаљинама и белим ципелама, баш као бели лабудови на балетској позорници, а све то снимале су и ТВ камере... За певаче из "Крсманца" био је то телевизијски деби, јер код нас се "осма сила" појавила оне наредне године. Међутим, турнеја није била само цвеће, аплаузи, камере... него и азијски грип који су "зарадили" на путу.

Олга Милошевић, касније примадона у Опери Народног позоришта, испричала је како су њу и још неколико колегиница са Музичке академије позвали "на испомоћ", само што се није могло у свет тек тако. Прво су се калиле на концертима у својој земљи и гласом "визирале" пут за Москву и друге турнеје по свету. А тога је некад заиста било много. Примадона посебно памти два њихова велика крстарења по Америци, уздуж и попреко. На сваком су наступили у око 150 градова, круна тога био је славни њујоршки Карнеги Хол. И опет се певала "Кармина Бурана", Орфово дело које је и данас на репертоару хора – "Обилића".

Рецимо и да су у овом "хору ветерана", прве среде у месецу, и многи познати људи, само у неким другим областима, као што су универзитетски професори, правник Обрад Станојевић, архитекта Бане Симоновић, угледни економиста Стојан Стаменковић, затим  лекари, инжењери, новинари... и професионални музичари. Деси се и понеки ванредни музички састанак на истом месту кад се у Београду појави неко од оних који су се расули по свету. Воле они да сврате ту и да, као некад, запевају са старим друштвом. Не могу без песме. Она их је одржала... На окупу.