Pesma u klubu uspomena

Prošla je još jedna sreda... Prva u mesecu. Dan kada se, već godinama, u malom klubu u "Krsmancu", okupe veterani ovog poznatog beogradskog hora. Na starom mestu (Balkanska 4, II), u klubu svojih uspomena, vide se radi druženja i malo pevanja, oko podneva. Njihov najnoviji randevu, oktobra 2007, ličio nam je na nekakvu živu "razglednicu" iz Moskve, ali koja je putovala do nas čitavih 50 godina. U njoj je zabeleženo kako su u tadašnjem Sovjetskom Savezu prvi put slušali "Karminu Buranu" Karla Orfa, naravno zahvaljujući nekim od ovih ljudi, ali i drugima iz hora "Branko Krsmanović" (danas "Obilić"), tada predvođenim Bogdanom Babićem, dirigentom koga više nema.

Bili smo u prilici da čujemo kako se desetak starih pevača prisećaju tog događaja iz godine prvog sputnjika i njegovog istorijskog leta tamo "iza neba", te svemirske oktobarske revolucije 1957. o kojoj su ovih dana brujali svetski mediji. Ovo je, međutim, neka druga priča – na krilima muzike. A na kojima je popularni "Krsmanac" daleko doletao. Na ovaj put u Moskvu, doduše, krenulo se vozom. Svečani doček desio se usred noći na granici, pa tako redom – cveće i pioniri – na svim stanicama gde se voz zaustavljao. U prestonici velike države održavao se Svetski festival mladih. Jedan od pevača priča nam o tri miliona ljudi na ulicama, na toj velikoj paradi na kojoj je on nosio našu zastavu i na kojoj je, kaže, bio i Hruščov. "Ne, Bulganjin!", gotovo u horu ga ispravljaju neke od saputnica. "Ma, Hruščov, bre!", ne da se ovaj pevač-barjaktar. I još malo je to potrajalo: Hruščov-Bulganjin, Hruščov-Bulganjin... Teško je setiti se tačno svega. Davno beše to. Na kraju dogovoriše se: neka bude – obojica! Brzi, laki konsenzus na kojem bi im političari mogli da pozavide.

Ali, ono što je za njih najvažnije i nesumnjivo: Moskovljanima se tada prvi put desila Orfova "Karmina Burana", dve decenije nakon svetske premijere. Bio je to jedan lepi muzički šok u sali Konzervatorijuma "Čajkovski", za koji je zaslužna bila i izvanredna Moskovska filharmonija. Pričaju nam da je u loži najbližoj podijumu sedeo kompozitor Dmitrij Šostakovič i da je muzički velikan na kraju ustao, aplaudirao i vikao "Bravo!". Pred očima nam ređaju slike i novinske isečke koji podsećaju na ovaj lepi, davni događaj a u ušima slažu se različita sećanja iz tih moskovskih dana. Čujemo da se hor za veliki svetski događaj pošteno pripremao, kao sportski reprezentativci, da su devojke prvi put bile u belim haljinama i belim cipelama, baš kao beli labudovi na baletskoj pozornici, a sve to snimale su i TV kamere... Za pevače iz "Krsmanca" bio je to televizijski debi, jer kod nas se "osma sila" pojavila one naredne godine. Međutim, turneja nije bila samo cveće, aplauzi, kamere... nego i azijski grip koji su "zaradili" na putu.

Olga Milošević, kasnije primadona u Operi Narodnog pozorišta, ispričala je kako su nju i još nekoliko koleginica sa Muzičke akademije pozvali "na ispomoć", samo što se nije moglo u svet tek tako. Prvo su se kalile na koncertima u svojoj zemlji i glasom "vizirale" put za Moskvu i druge turneje po svetu. A toga je nekad zaista bilo mnogo. Primadona posebno pamti dva njihova velika krstarenja po Americi, uzduž i popreko. Na svakom su nastupili u oko 150 gradova, kruna toga bio je slavni njujorški Karnegi Hol. I opet se pevala "Karmina Burana", Orfovo delo koje je i danas na repertoaru hora – "Obilića".

Recimo i da su u ovom "horu veterana", prve srede u mesecu, i mnogi poznati ljudi, samo u nekim drugim oblastima, kao što su univerzitetski profesori, pravnik Obrad Stanojević, arhitekta Bane Simonović, ugledni ekonomista Stojan Stamenković, zatim  lekari, inženjeri, novinari... i profesionalni muzičari. Desi se i poneki vanredni muzički sastanak na istom mestu kad se u Beogradu pojavi neko od onih koji su se rasuli po svetu. Vole oni da svrate tu i da, kao nekad, zapevaju sa starim društvom. Ne mogu bez pesme. Ona ih je održala... Na okupu.