Од разигране Саломе до ледене Турандот

Салома упамћена на југословенској позоришној сцени, сопран Ана Рупчић дебитоваће у улози краљице Турандот у другој подели нове копродукцијске опере Народног позоришта и Мадленијанума у суботу 21. јануара. На сцени националног театра, првакиња опере и магистар музике, тумачиће насловну јунакињу Пучинијевог дела (завршио га Алфано) која, иако митски лик из имагинарног доба старе Кине, упркос свом бајковито суровом карактеру поседује изразито људске особине, истиче и сам редитељ Марио Павло дел Монако.

Премда је опера богата аријама, под диригентском палицом Стефана Романија, Турандот је „ледена” краљица усправног, скоро  укоченог држања са мало покрета.

„Иако по томе другачија од Саломе која плеше на сцени око 20 минута да би добила на тацни Јованову главу, Турандот је у првом делу опере подједнако сурова постављајући просцима по три загонетке у замену за главу – уколико их не реше одрубила би је. Али, из једне хладнокрвне личности, лик који тумачим се под утицајем љубави трансформише у нежно биће које се ослобађа из тамнице сопствене суровости. У томе је ова улога за мене посебан изазов”, каже уметница.

Када је Калафова љубав увери у то да је име странца који ће је освојити управо сама љубав, како види солисткиња, „сведени покрети добијају нежност”. Зато је, каже, за „Турандот” изучавала технику плеса гејши:

„Оно што је заједничко њиховом и покрету Турандот која је била краљица, јесте максимална сведеност, једноставност и смиреност покрета. Реч је о традиционалном кинеском покрету у било којој изведби. Истовремено са једноставношћу, ти покрети су крајње флексибилни, тако рећи еластични”, каже за наш сајт Рупчић, најављујући за следећу суботу своју изведбу.

У споју античке и савремене суровости света, додаје, главна јунакиња подсећа да се „отварање срца одувек и заувек тиче свих нас”. Она нас подстиче да се погледамо у очи – како уметница занимљиво види крај опере на импозантној сцени у Народном позоришту.

Ана Рупчић препознатљива је поштоваоцима опере и по низу других улога на тој сцени, међу којима је улога Сенте у Вагнеровом „ Холанђанину луталици”, Аиде, као и Тоске, Манон Леско и Леоноре у „Моћи судбине” и других. Публици је позната и као „непосредна дива”, која се у паузи, као и у кафеу Народног позоришта, са свима у пролазу добро исприча. Док смо је интервјуисали, чули смо неколико комплимената које су јој у пролазу упућивали, а којима је заједничка оцена да је онима које је срела улепшала дан.

На питање откуд толико енергије зрачи из њене појаве, одговара да је вероватно за то заслужно порекло: Жикино коло компоновао је управо њен деда Живојин Јовановић.

„Изгубио је вид у борби на Солунском фронту и тако слеп, али веома, талентован компоновао је ово коло. Свирао је фрулу и коло се брзо проширило на фронту. Српски воници су знали, како су ми родитељи преносили приче, да скидају шлемове добијене од Француза, стављају шајкаче и играју Жикино коло. Дедини потомци су углавном наследили његову музикалност”, каже скромно Ана, родом исто Ужичанка,  спинто сопран Народног позоришта.

Данас је Жикино коло уписано на Унескову репрезентативну листу нематеријалне културне баштине и једно је од најпопуларнијих српских кола, које се прво „оплете” како на сабору у Гучи, где га је изводио Биг бенд Дејана Петровића, тако и на свим прославама. Унука овог народног композитора се враћа на улогу Турандот, подсећајући се на одрастање: „ Сестра и ја смо одгајане од саме љубави. Материјално је било занемаривано у односу на духовну и емотивну надградњу. Због тога ми се чини да у овој улози тумачим себе”, поручује.