Читаоци дају више живота писцу

Опраштајући се од Гордане Куић, списатељице која је преминула у Београду у 81. години, Васа Павковић је на друштвеним мрежама написао да је она ушла у српску књижевност „са стране” и да је објавила низ књига различите вредности, али да ће њени најбољи романи и приповетке заувек чувати њено име у нашој култури.

Почела је са романима да би тек после тога прешла на краће форме – приче.

– Почела сам са обимним романима и после њих седам закључила да треба да се окренем и краћим формама. Упркос опречним мишљењима о томе шта је теже написати, кратку форму или роман, а ја мислим да је неупоредиво теже написати роман, нормалан пут једног писца је углавном да почне са краћим формама и да роман долази на крају. Код мене је ишло наопачке – рекла је својевремено у једном интервјуу за наш лист.

А почела је да пише, испричала је тада, без намере да постане писац:

– Нисам ни знала шта радим. Писала сам, не нисам ни писала већ сам желела да забележим причу о мојој мајци и њеним сестрама, јер су оне биле жене које су живеле ван свог времена. Биле су изузетно храбре у веома зачауреном, врло строгом сарајевском друштву, јер су све следиле своје снове. У суштини, упркос свим друштвеним препрекама које им је наметало сарајевско друштво, свака од њих на крају је успела да добије у животу оно што је за њу било најважније.

Гордана Куић је написала девет романа и две збирке приповедака. Њене породичне трилогије су биле веома читане, а романи „Цват липе на Балкану” и „Мирис кише на Балкану” су и екранизовани. Овај други је постављен и на балетску и на позоришну сцену. Својевремено је рекла да је њено искуство и са адаптацијама и у балетску и у позоришну представу веома позитивно. Балетска представа „Мирис кише на Балкану – балет о Рики” премијерно је изведен у Сарајеву 1992, а исте године и у Београду на Бемусу. Позоришна представа „Мирис кише на Балкану” играна је у „Мадлениануму” са великим успехом, а ауторка књиге је била пуна хвале за Небојшу Ромчевића који је радио драматизацију за позоришну представу.

– Мислим да је он јако добар писац и код њега ми се допада што лепо комбинује трагично и комично. Он игра на оштрици ножа и никада не пада ни у патетику ни у тешку трагику – рекла је.

Дивила се Љубиши Самарџићу због елана с којим је као редитељ радио на серији по књизи „Мирис кише на Балкану”. Мада је њој понудио да ради сценарио за серију, она је то одбила, јер је сматрала да то треба да ураде стручњаци, драматурзи, како је на крају и било.

Никад није инсистирала на томе да је писац и, како нам је својевремено рекла, врло често би заборавила на то, али пошто у формуларима није волела да пише како је по занимању пензионер, тад би искористила тај бонус и написала да је писац. Али радост су јој доносиле последице њених књига, рецимо кад би на сајму потписивала књиге и видела дугачак ред у коме има пуно младих људи. „Мирис кише на Балкану” је, на пример, преведен на пољски управо захваљујући једној групи младих људи која је основала фондацију за оживљавање јеврејске баштине.

– Мислим да оно што одређује вредност књижевног дела нису ни критике, ни преводи, већ само чињеница да ли сте читани и после 50 година. Свако ко прочита књигу дао је више живота писцу, а то је оно највредније – рекла је својевремено за наш лист.