Пекинг најбољи

Завршена су последња финала у Пекингу, на најбољим олимпијским играма до сада. Ова реченица је написана пре него што је Жак Рог, председник Међународног олимпијског комитета, на свечаном затварању изрекао званичну оцену о Играма 29. олимпијаде савременог доба.

Званичне оцене често морају да буду компромис између прошлости и будућности, јер први човек олимпијског покрета мора да води рачуна о претходним и будућим организаторима, да не повреди претходне и да пред будуће не стави претежак задатак. Али ту се, заиста, ништа не може учинити. Игре којима је завршен први век модерног олимпијског покрета и којима је почео нови миленијум биле су – лошије од пекиншких.

На „златној олимпијади” у Атланти, првим и последњим играма које су биле препуштене приватном капиталу и приватној иницијативи, до пуцања је дошло у свим сегментима организације: од информационог система до транспорта (неки олимпијци су пропустили своја такмичења). У Сиднеју су спортисти спавали у контејнерима које су називали микроталасним пећницама, у Атини је потпуно подбацила посета олимпијским такмичењима...

У Пекингу су срушени сви рекорди, сви организациони и многи спортски, од броја земаља учесница, броја спортиста, броја увек насмешених волонтера, а да не говоримо о комфору и квалитету спортских борилишта од којих су неки као стадион „Птичје гнездо” и пливачки центар „Водена коцка” сврстани у архитектонска чуда 21. века.

Заиста није било спортисте, тренера или новинара који је изрекао било какву озбиљнију замерку домаћину. Чак је и питање о квалитету ваздуха, којим су последњих годину дана заплашивани будући олимпијци, постало беспредметно. Спортисти су се на најбољи начин одужили домаћину и домаћој публици, која је сваку трибину испунила до последњег места, навијала „Ћајо, Ћајо” („Кина, Кина”), али је бодрила и друге због спортског мајсторства или чак симпатија. Како другачије протумачити громогласну подршку коју су имали наши фудбалери у мечу у којем су изгубили од потоњег шампиона Аргентине...

Порази и неуспеси су, нажалост, били најчешћи исходи наступа наших спортиста.

Сан о повратку Србије на олимпијску сцену после 96 година с већим бројем медаља него што их је СЦГ освојила 2004. није се остварио. Сребро Милорада Чавића и бронзе Новака Ђоковића и ватерполиста су остварење на нивоу Атине у којој су освојене две сребрне медаље и после којих је осуто дрвље и камење по нашем олимпијском комитету. ОКС од тада до данас није добио никакве ингеренције над савезима сем обавезе да сервисира њихове олимпијске припреме и учешће, а држава, мада је обавезује и Устав, још није донела законе који регулишу ову област.

Уз то, неким нашим спортистима срећа је потпуно окренула леђа, а када у нашој олимпијској екипи неки ас доживи повреду или обичан спортски пех, шансе да то надокнади неко други су никакве. Време спортских подвига на олимпијској сцени, какав је био онај Александре Ивошев у Атланти или Јасне Шекарић у Сеулу, да не идемо даље у прошлост, давно је завршено.

Производња шампиона данас је озбиљна делатност, а ми је још нисмо освојили.