Глумац ништа не може сам

Две премијере у Народном позоришту у Београду, две потпуно различите улоге, два различита жанра, редитељска приступа и обе врло успешне представе. „Власт” у режији Милана Нешковића, комедија по текстовима Бранислава Нушића, предивна глумачка екипа, увек препуна сала. Ту је и „Рат и мир” Бориса Лијешевића, његов препознатљиви редитељски рукопис, Толстојев наслов који довољно говори, амбициозан пројекат са пуно младих талентованих глумаца. Представа је већ освојила неколико награда и опет препуна сала. Мислим да глумац не може да пожели више од тога.

Глумица Зорана Бећић Ђорђевић овако је за „Политику” коментарисала уметничке изазове са којима се тако посвећено носила у претходном периоду. А да је била на висини задатка најбоље говоре појачани аплаузи који су је пратили током сваког сценског наступа, било у Будви, Охриду, Ужицу, Врању, или на матичној сцени Народног позоришта у Београду.

– Обично новинари питају која вам је омиљена представа, за мене је то „Власт”, сви тумачимо по неколико ликова, представа је врло актуелна, а глумачки израз јак и слободан – каже Зорана Бећић Ђорђевић. Нови уметнички изазови већ су део њене свакодневице. 

Иза Зоране Бећић Ђорђевић је цео спектар позоришних јунакиња које је остварила на сцени националног театра: Олимпија („Дама с камелијама”), Мари Шатова („Зли дуси”), Јелица („Лажа и паралажа”), Амелија („Дом Бернарде Албе”), Кадиница („Дервиш и смрт”)…

– Све улоге које сте навели су алтернације, што значи да су их моје колегинице изградиле, а ја сам у неком тренутку „ускочила” у њихове ципеле и наставила живот тих јунакиња. И баш то је позориште: жива ствар и представа која је важнија од појединца. Тек после неколико играња, када прође трема и паника почнем стварно да мислим о њима и да им додајем неко моје тумачење. Увек ми је код ликова интересантно докучити који део личности припада њиховом карактеру, а који део је обликован околностима у којима се налазе. Шта им је судбински задато, а колико су својим животом заправо управљали. Тумачећи ликове упознајем себе и трудим се да разумем и друге – наглашава уметница. 

Са посебним емоцијама Зорана Бећић Ђорђевић освајала је и лик српске сликарке Милене Павловић Барили у представи „Месец у пламену”. Случај је хтео да баш она „обуче одело” ове необичне хероине.

– То је улога коју сам наследила од Данијеле Штајнфелд када је отпутовала из земље. У почетку сам је играла само покушавајући да испоштујем оно што је Данијела заједно са покојном Ђурђијом Цветић направила. Када ускочите у неку представу немате времена да мислите о лику, трудите се да испоштујете оно што су колеге урадиле и да не правите грешке. На моју срећу ту представу сам играла годинама. Милена Павловић Барили ме је очарала својом дубином и слободом и дубоко потресла својом несрећом. Она је вероватно наша највећа сликарка. Имала је изузетно узбудљив и тежак живот. Публика је увек са представе одлазила дубоко погођена. Надам се да ће њена прича бити екранизована јер је она уметница која то заслужује.

Зорана Бећић Ђорђевић рођена је у Сарајеву у уметничкој породици: као кћерка Зорана Бећића, доајена босанско-херцеговачког глумишта, и Вање Поповић, позоришне костимографкиње, и као унука глумца Дракчета Поповића. Каква су јој сећања на Сарајево, тамошње Народно позориште у којем је, стицајем околности одрастала, прича са посебним емоцијама:

– Управо тако, тамо сам одрасла. Народно позориште у Сарајеву, али и тамошњи Камерни театар били су моје обданиште. Сате и сате сам провела у кројачницама и сценским радионицама, све представе које су радили моји родитељи сам пратила од мизансценских проба. Процес стварања представе ми је био најузбудљивији, од првих маминих скица па до готових костима који на глумцима оживљавају ликове. И сада највише уживам у стварању представе, склапању коцкица свих сарадника да би се протумачио текст, пренела мисао писца и редитеља, а онда и појединачна драма сваког лика кроз глумачку игру.

Током тинејџерских дана префињена Зорана Бећић Ђорђевић бавила се спортом, откривајући у исто време и свет уметности. До последњег тренутка двоумила се око избора професије. 

– Околности су одлучиле уместо мене. Средњу школу завршила сам у Вршцу деведесетих година прошлог века. Позориште ми је било доступно и блиско. Како сам тамо проводила слободно време ленчарећи, одлучили су да ме упосле и почела сам прво да статирам, затим да играм у дечјим представама, па и у неким вечерњим. Природно је било да наставим тим путем и упишем ФДУ у класи професора Предрага Бајчетића. Моја прва професионална улогу у време студирања била је у позориштанцу „Пуж”, последњих неколико година у школи глуме „Први кораци” радим са „малим глумцима”. Они извлаче најбоље из вас и на сцени и у раду, за њих машта мора да се одврне до краја. Ти мали умови вас не критикују само очекују ваш максимум, ништа мање од тога, наглашава наша саговорница.

Зорана Бећић Ђорђевић завршила је студије глуме са највишом оценом, са представом „Тре сореле”. О томе која је њена „мера за меру”, каже:

– Посвећеност, разноврсност, колегијалност. Наравно да се трудим да посао радим најбоље што умем и да сваки лик протумачим на другачији начин. Иако вас у глумачком послу вреднују као појединца ништа или врло мало можете урадити самостално. За узбудљиву сцену вам је потребан колега, за добар карактер потребан вам је костим и маска, а атмосферу доноси музика.