Ибар као Рубикон

Александар Вучић је 2013. тврдио да је читава влада била за чланство Косова у УН, а да је он то успео да спречи. Деценију касније, Вучић наговештава да је Србија спремна да прихвати европски концепт решења који предвиђа подизање рампе за улазак Косова у све међународне организације.

Србија је пред судбинском одлуком: да ли ће наставити да живи у косовском завету, миту који је временом преточен у политику, или ће у данима када је „притисак на врхунцу” прећи Ибар као да је Рубикон?

Да ли ће се, ослобођена косовских букагија, одлучније посветити Западу, као свом давно прокламованом геостратешком опредељењу, или ће допустити да је нови информбировци у томе спрече и земљу гурну у болну изолацију или чврст загрљај мајчице Русије?

Довољно је сигнала за закључак да после барем две деценије најсложенији и најдужи конфликт западног Балкана улази у завршницу. Вучић је после „тешког, можда најтежег” сусрета са дипломатском квинтом Запада предочио да је његов простор за маневар готово непостојећи, да су чак мале шансе да купи више времена.

Запад је у оквирима нове платформе дијалога Београда и Приштине распоредио притиске одлучан да најнеуралгичнију тачку региона скине са агенде како би се у време украјинског рата Европа поравнала и како би се јединствена одупрла Русији. Брисел и Вашингтон са „дозом хитности” дају до знања да не желе замрзнути конфликт. Вучић је сагласан, што је нов сигнал да се решење приближава.

Од Србије се тражи да омогући Косову улазак у све међународне организације, подразумева се и УН, иако се то експлицитно не спомиње. То ваљда подразумева и да уважи територијални интегритет, неповредиве границе и државне симболе Косова. Две суседне земље. Што неће бити лако Вучићу који за многе своје изборне победе може да захвали слогану „Косово је Србија”. Споразум би био потписан до јуна.

У случају одбијања, Србија би била одстрањена са пута европских интеграција, изгубила би свој давно дефинисани геостратешки смисао и лебдела би у изолацији. Остала би без страних инвеститора и брзо почела да тоне у сиромаштво и безнађе ризикујући озбиљне социјалне потресе. У „велике штете” убрајало би се и укидање безвизног режима са ЕУ што би Србију вратило у времена карантина.

Истом одлучношћу Запад инсистира да Приштина одустане од захтева за међусобним признавањем и да коначно испуни обавезу из Бриселског споразума о формирању Заједнице српских општина која би обезбедила већу аутономију српске мањине. Што неће бити лако премијеру Албину Куртију, који је због ЗСО организовао бацање сузавца у косовском парламенту. Уколико одбије, био би означен као кривац за неуспех дијалога, што би могло да означи крај његове политичке каријере. Говори се да би ЗСО, са или без Куртија, била формирана до априла.

Шта год одлучио, Вучићу не гине кајање, али он је сам творац своје судбине. Могао бих сада есеј да напишем о томе како је понављао да „Србија никада...”. Он и ешалони других су сувише дуго каријеру градили на слогану „Косово је Србија” да би избегли конфузију која их чека.

„Биће тешко, зато сам уплашен”, признаје Вучић. Биће тешко и земљи која је деценијама учена да Србији нема живота без Косова. Али сувише је осетљиво време да би се бавили прошлошћу која нас је довела ту где јесмо: на ветрометину олуја које дувају са Истока и Запада.

Чини се као да је Вучић приправан да сруши сопствени легат.

Како на то реагује опозициони свет српске политике? Разочаравајуће. Без елементарног осећаја за сложеност и озбиљност тренутка. Косово је пар екселанс државно, а не Вучићево или страначко питање. Косово је алфа и омега српске спољне и унутрашње политике.

Могу критичари да наставе да га нападају. Постоји барем 1001 разлог због којег ми се његова власт не допада, али то свакако данас није Косово. Зашто под плаштом патриотизма и „свете српске земље” не дозвољавају да Србија скине косовске окове већ је гурају у године мучне изолације?

Шта хоће десни клеронационалисти ? Наставак живота у „балону”, како их је описао Вучић. Да ли је остатак опозиције свестан да прижељкује Србију у средњовековљу? Што више територије, што више копљаника. О чему причају минери споразума попут Вука Јеремића и Бориса Тадића? Издали су идеју споразумног решења косовског конфликта за коју су се некада борили а сада су против. Од Вучића не виде Србију. Шићарџијски рачунају да ће уловити неки глас збуњених грађана.

Договор би био историјски. Тешко да ће бити бољег предлога. Београд би отклонио највећи камен спотицања у односима са Западом и отргао се зависности од Русије која је годинама уносно наплаћивала подршку „територијалној целовитости” Србије.

Време је да Србија дефинише своје границе. Да територијално мања постане политички снажнија и стабилнија. Да економски ојача и престане да сипа новац у косовски бунар без дна. Да постане своја.

Таква Србија имала би важно место на геостратешкој мапи Европе. Добила би широку подршку и ефикасније би могла да помогне заштити српске мањине на Косову чији се пут интеграција у косовско друштво досад час подржавао, час ометао. Било би лакше обезбедити српске споменике културе и решити спорна питања имовине. Стотине хиљада људи са обе стране последње исцртане границе Европе више не би били таоци политика својих популистичких лидера.

Колико год би Вучићева одлука била изнуђена и донета у ћошку у који је сатеран, она заслужује подршку. Пре него што ме неко оптужи да сам се „продао” баш како Вучић „продаје” Косово, боље да озбиљно размисли у каквом би мраку проводио наступајуће године ако се одбаци најбољи план који је до сада понуђен.

„Били би економски и политички изгубљени”, поручио је председник и почео да окупља фронт подршке одлуци која је непопуларна у већинској јавности, па и делу чланства његове странке. Пошто је враг однео шалу, присетио се да има и других који би требало да се питају код доношења важних, не претерујем историјских одлука. Најавио је консултације са шефовима парламентарних група и наставак разговора у влади. Опозиција би барем требало да га саслуша.

Знам да није лако избећи шок од наглог заокрета и знам да ће отпор камуфлиран патриотизмом бити озбиљан, али пустимо Вучићу да нас изведе из косовских траума у које нас је увео. Крајње је време да Срби „виде нагу мајку”, како се народски описује суочавање са болним истинама и стварношћу. Тек после тога престали би да живимо у илузијама косовске „реинтеграције”.

Не можемо да решимо проблеме користећи исто размишљање као када смо их стварали, поручивао је Алберт Ајнштајн.