Шта је потребно данашњим читаоцима

Морате учинити важним ваше одсуство онима који нису схватили важност вашег присуства, пише Валери Перен у роману „Свежа вода за цвеће”, који је недавно објављен и код нас у издању „Вулкан издаваштва” у преводу Милице Симић. Рекламиран као светски издавачки феномен, овај роман, иначе преведен на више од 30 језика, продат је у више од милион примерака.

Реч је о другом роману француске списатељице Валери Перен, који је освојио награду „Мезон де ла прес”. Књижевни подлистак „Фигароа” је ову ауторку уврстио у десет најпродаванијих у Француској, а у Италији је „Свежа вода за цвеће” била најпродаванија књига 2020. године. Откако је објављена код нас, неки пасионирани читаоци је проглашавају правим освежењем.

Шта овај роман чини тако привлачним? Можда крајње необична судбина јунакиње Виолете Тусен која ради као чуварка гробља у једном малом граду у Боргоњи, где предано одржава гробове и организује сахране, али још преданије помаже онима који ту сахрањују своје најдраже. Њена тешка судбина (одрастање без родитеља, пропали брак, губитак детета), нису је огрубели већ напротив, као да је своје срце још више отворила према људима жељним пажње и утехе. У преклапању више љубавних прича у које бива увучена, на крају и сама поново проналази за себе.

Док читамо ову књигу у којој нема бриткости типичне за савремену прозу, али има фине осећајности и шарма, пада нам на памет роман „Отменост јежа” такође француске ауторке Мјуријел Барбери, још један издавачки феномен (својевремено објављена  и код нас у издању „Чаробне књиге” у преводу Мелите Лого Милутиновић), за који је једна овдашња професорка рекла да је он управо оно што је данашњим читаоцима потребно. А шта је данашњим читаоцима потребно? Интелигентан хумор, префињена осећања, писање с добрим укусом, софистицираност. Све ово краси роман „Отменост јежа”, који уз то има и књижевну и филозофску позадину, а који је само у Француској својевремено продат у више од милион примерака. Неки од набројаних епитета могу се приписати и ауторки, аутору или групи аутора који се крију иза имена Елене Феранте, чије књиге такође слове за издавачки феномен.

На сличном трагу је и поменути роман „Свежа вода за цвеће” Валери Перен, која је иначе позната и као сценаристикиња (срађивала је са Клодом Лелушем). Она не пише оштро као на пример Виржини Депент у својој трилогији „Вернон Тродон”, нити попут Уелбека нуди огледало са застрашујућим одразом овог света, а не може се говорити ни о супериорном стилу који на пример има актуелна добитница Нобелове награде Ани Ерно. Заљубљеници у књижевност ће се, ако већ говоримо о француској литератури, вероватно увек пре определити за књигу неког од добитника Гонкурове награде: Жерома Ферарија, Матијаса Енара или Ерика Вијара, налазећи можда у књизи Валери Перен и понешто сувишно, али бројке казују да је и много оних који управо ову књигу радо читају. У њој нема насиља, нема псовки, нема наравно ни патетике ни тривијалности... А чега има питаће се они који је нису прочитали. Има живота и поетике! Готово у свакој реченици се слави живот, чак и тамо где се говори о смрти: „Немој остати да плачеш поред мог ковчега; нема ме, не спавам. Ја сам хиљаду ветрова који дувају.„

Уколико дакле изузмемо биографије и аутобиографије принчева или глумица и говоримо само о књижевности, издавачки феномени потврђују једну чињеницу. У данашњем свету у коме као да се остварује понешто из дистопијских романа или филмова, највећи број читалаца ће ипак посегнути за књигом која слави живот!