О две шарене лаже

„Предложићу свим политичким актерима у БиХ и ентитетима да од Европске уније затражимо финансијску подршку од 20 милијарди евра у периоду до 2027”, објавио је Милорад Додик на свом твитер налогу  поводом  доделе  кандидатског статуса за БиХ. И додао: „Без тога, статус кандидата је шарена лажа”.

Опредељење за чланство у Европској унији представља готово једино у чему се слажу сва три народа у два ентитета, десет кантона и дистрикту Брчко, те би се могло рећи да је и једино што их држи на окупу под заједничким  кровом који све више прокишњава.

Кажемо, „могло би се рећи” зато што је ту и међународни протекторат, али уз оно међународни већ одавно са разлогом додајемо  „тзв.” или га стављамо међу знаке навода. Затим, протекторат се увелико компромитовао бонским овлашћењима. Даље,  још  више од деценије истекао му је дејтонски рок. Најзад, већ неколико година је упражњено место високог представника јер једини кандидат није изабран у надлежном  Савету безбедности УН.

Нажалост, ни са учлањењем у ЕУ ствари не стоје много боље. Током рата у БиХ кроз Сарајево су дефиловале светске уметничке звезде попут Боно Вокса, као и интелектуалних ведета Анри Бернар Левија коју су БиХ проглашавали отелотворењем европских вредности.  Међу грађанским ратом исцрпљене муслимане, Србе и Хрвате распиривали су илузију да ће БиХ малтене првог дана мира постати пуноправна чланица Европске уније, која је у то време у значајној мери била оаза мирног, стабилног  живота у материјалном изобиљу.  Говорило се не само о убрзаном возу за Брисел него и о „Маршаловом плану” за Босну.

Испоставило се, међутим, ништа од тога. Истина у првим поратним годинама у разорену БиХ упућена међународна помоћ у рекордној вредности у историји Уједињених нација. Али четири петине су адресиране на бошњачко-хрватску федерацију и свега петина за Републику Српску и тиме је равноправним народима стављено до знања ко ће дугорочно бити мезимци, а ко пасторци.

У међувремену игра Брисела са западнобалканским муштеријама попримила је дословно трагикомичне размере. Нејасни услови, још мање јасни рокови, стално додавање нових услова и замена поглавља кластерима, продужавање пута у  неизвесне будућности, а онда наизменичне изјаве европских званичника час да ће се унија убрзано ширити, час да до даљњег неће примати нове чланице.

А онда годинама ритуалне изјаве сваке европске шуше која слети у Сарајево да ЕУ једва чека на БиХ и узвратно захваљивање домаћина на отварању европске перспективе. Ако се већ од тога није смучило не само политичарима него и такозваном обичном народу,  пријем Румуније и Бугарске, мимо било каквих прокламованих услова, све их је осведочио да ако хоће да те приме примиће те одмах, а ако неће можеш деценијама да дубиш на глави, као Турска или Македонија, ништа ти не вреди.  Мало шаргарепе, више штапа, и то ти је све.

Са пандемијом, енергетском кризом, ратом у Украјини, клечањем на кукурузу пред Америком, Европска унија је пала на ниске гране тако да се људи питају да ли је боље бити у њој или ван ње. Доследно томе и додела кандидатског статуса није одушевила чак ни пословично евроентузијастичне Бошњаке. Сви се питају чиме је то Босна изнебуха заслужила кад је стално називају црном рупом, а и објективно односи у њој никад гори. Једино објашњење које пије воду: ако се БиХ ничим реално није приближила ЕУ, јесте се ЕУ по много чему приближила БиХ. А награда из Брисела у угледном друштву добитника са Украјином и Молдавијом можда је пре увреда него признање.

Додиков захтев  од 20 милијарди у року од четири године може се учинити мегаломански или чак дрзак јер подразумева да  Брисел за шарену лажу европских интеграција пошаље реално покриће, али евро више није чврста валута и одражава вредност на монетарним стероидима.  ЕУ ионако штанца на стотине милијарди инфлаторних евра за борбу против пандемије, за алтернативне енергенте, за конверторе за куповину америчког течног гаса, за наоружавање Украјине, па може нешто да капне и за економски развој БиХ, ако ништа зато да би је људи у њој озбиљно схватали.  Последња транша помоћи од пет милијарди која доспева тек 2027. чак и при нормалној инфлацији вредела би много мање него данас.

А нема сумње да би захтев од 20 милијарди евра ујединио све актере у БиХ, као што би оживео и њихово проевропско опредељење. Вероватно збуњени иницијативом, партнери у федерацији  још се нису огласили, мада тешко да ће одолети  идеји да добију милијарде евра макар долазила и од Додика.  Из ЕУ и неће реаговати све док не добију пошту са потписима три члана Председништва БиХ.

У сваком случају Додик је поентирао не само у име Српске него и БиХ: уместо да непрестано прима разноразне предлоге, иницијативе, услове и уцене из ЕУ, он је преузео иницијативу  којом ће у Бриселу морати да се позабаве. Није у европском стилу да глатко одбију, него ће покренути расправу, поставити своје услове, смањити цифру итд., а све дотле они ће остати шарена лажа.

Но, ако се посрећи па БиХ добије и нешто мање од траженог и уз прихватљиве услове,  следи унутрашње натезање око расподеле између Српске и Федерације, те између хрватских и бошњачких кантона унутар ње, али о том потом. Није шарена лажа само ЕУ него и БиХ.

*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa