Kад поверујемо да смо нешто важно, тог часа смо пали

Пресрећна сам јер и после пола века глуме још увек имам знатижељу. И даље постоји глад за оним што се зове испитивање унутар себе, а у позоришту.

Да је потврда праве уметничке вредности дуго трајање, најбољи пример је глумица Тања Бошковић, која је овако говорила за „Политику”. У години која је тек закорачила ова уметница раскошног сценског дара обележава јубилеј: 50 година глуме. Тања Бошковић је и даље лепа, вредна, мудра и ведра.

Што већи уметник, то мање проблема. На Богојављење, 19. јануара 1973. године Тања Бошковић заједно са колегама са класе Горицом Поповић и Бранком Јеринићем одиграла је своју прву професионалну представу „Знам Дабли Фејса” према Нушићевом „Сумњивом лицу”, у режији Оливера Викторовића у Театру круг 101. У тој по много чему значајној класи професора Предрага Бајчетића на Факултету драмских уметности у Београду били су и Радмила Живковић, Љиљана Драгутиновић, Јелица Сретеновић, Злата Нуманагић...

– Најснажније сећање на то време јесте да смо ми колеге са класе били важна заједница, и да је професор Предраг Бајчетић заправо одредио наш пут тако што нас је упућивао једне на друге. Увек је говорио да ће доћи време када више неће бити важно да ли смо студирали заједно. Какве смо оцене имали, али да та љубав у тој заједници која се зове класа треба да траје и мора да се негује. Да смо сви ми различити, да не морамо уопште да играмо исте улоге. Никада не треба да се меримо са другима, односно да се меримо само мером своје љубави према другима. Чини ми се да се од тога времена до данас променио начин. О нама је бринуо и наш професоре, и ми једни о другима. Управници позоришта су долазили на наше испите, колеге са других класа на колоквијуме, нама су се неки људи бавили. Сећам се да је Стево Жигон долазио на наше испите, па је баш мене позвао да играм у Пушкиновим „Малим трагедијама” – присећа се Тања Бошковић и наглашава:

Професор Бајчетић је био студиозан човек, уметник велике ерудиције, ево изашла је и његова трећа књига „Игра” од девет колико је припремио за објављивање. Бајчетић је био изузетан педагог, поред онога што је у домену заната, учио нас је доброти, мене како да користим литературу у глуми, како да се ослободим свих предрасуда. Учио нас је партнерству. Партнерство је важна дисциплина у глуми, на коју се не обраћа претерана пажња, више се обраћа на то шта сам ја, односно лик који играм, какав је однос, али партнерство није само однос, то је много више од тога. Е ту нам веома често недостаје не само заната него и мира, вере, разних ствари које јесу део овог посла.

Представа „Сузе су океј” Мирјане Бобић Мојсиловић, у режији Милана Караџића, враћа се на сцену „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду. Реч је о једној од дуговечних представа, чија премијера је била у марту 1999. године, а неколико сезона била је и на репертоару Звездара театра… У чему је мера трајања ове „мелодраме у којој има и суза и смеха”?

Вероватно у томе што је састављена екипа везана љубављу, дугогодишњим пријатељством и партнерством. Поред тога, наша продуценткиња Маја Стојановић била је чврсто решена да не пусти ту представу да се угаси. А опет у Звездара театру одмерени Ненад Бркић је са љубављу примио ту представу, вероватно и због атрактивности писца, али и због екипе која је гарантовала дуговечност и гледаност. То је представа која се чува, која напредује и која је за 30. јануар распродата у року од неколико сати. Чујем и да је за представу која је на репертоару 8. фебруара такође остало ситно карата. Мислим да је то тема која посебно занима нежнији пол, а жене јесу у већини публика позоришта. Жене иду много чешће на концерте, у библиотеке, него мушкарци. Будући да је ово тема која се јако тиче жена, чак многе од њих дођу на ову представу и по неколико пута да доживе катарзу у театру.

Из вас је и најсвежија представа у низу „Успомене Саре Бернар” у режији Сташе Копривице коју сте протеклог лета радили у позоришту у Херцег Новом. Како вам је ово позоришно искуство будући да живите на релацији Београд – Херцег Нови?

Врло посебно. Провела сам дивно протекло лето радећи у фантастичном позоришном амбијенту у Херцег Новом. У националном театру на сцени „Раша Плаовић” 4. марта гостоваћемо са представом „Успомене Саре Бернар”. Сташа Копривица је заправо променила жанр тог комада и направила представу са таквом снагом, даром, посебном елеганцијом и када је у питању штрих, и када је у питању осавремењивање тога што је понуђено у комаду Џона Марела. Гледала сам представу у којој је давних година играла Ксенија Јовановић са Милошем Жутићем, на тој истој сцени „Раша Плаовић” на којој ћемо и ми гостовати. И то је било нешто сасвим другачије у односу на ово што смо ми одиграли. Сташа Копривица дала нам је прилику да и сами допринесемо, у складу са својим могућностима томе шта је тај комад данас. Он нема репове архаичног позоришта, напротив. Мислим да је редитељка унела модерност која се мени јако допала.

У младости сте Европу пропутовали уздуж и попреко. Живели у Америци, сусретали се и са великим светским уметницима, поред осталих и Романом Поланским, Ивом Монтаном, Мишелом Пиколијем… Научили да се радујете, да се и подсмехнете себи. Ипак, страх за надолазеће генерације вас не напушта. Зашто?

Зато што живот више није онако удобан и диван, какав је био седамдесетих, осамдесетих година прошлог века. Већ деведесетих уметници и сви људи су се осетили угроженима, постали смо некако одвојени суштински од живота, окренути углавном индивидуалности. То није нешто што је узбудљиво за мене, а очигледно не прија ни свету. Креативност се не негује, напротив, људи су принуђени да се баве само сопственим преживљавањем и то рекла бих на ивици губитка достојанства. То није добро. Човек мора да буде обезбеђен са једне стране да би могао своју креативност да развија. Посебно у позоришту, као и на филму, то нису јефтине уметности. Схватам да је у овом сиромаштву компликовано правити ансамбле, али сетите се: после рата 1946. године већ су почели да се праве ансамбли и већ се стварало позориште. Једноставно зато што је тада људима било јасно да се културни идентитет, уопште идентитет, поред осталог и преко уметности мора стварати.

Мора човек , знате да кажете, да зна да постоје године мршавих и године дебелих крава. Тако се расте као човек. Шта вам данас ремети мир?

Погледајте данас са телевизијских екрана нам се углавном нуде информације о делима и неделима која, рекла бих, чак нису достојна. Већина програма, готово у свим медијима, бави се политиком, са моје тачке гледишта небитном дисциплином људског духа. Далеко би ми важније било да ми се помогне да разумем литературу, односно књижевност, музику, сваку врсту уметности. То су садржаји који би много више учинили и за мој језик и за мој развој као човека. Ухвати ме очајање кад год погледам нешто што је из области дневне актуелности.

Да бисмо уздигли сопствени дух, морамо да се бавио и духовним стварима, а не само тиме како ћемо преживети. Храна није само оно што стављамо у уста, већ и оно што из наших уста излази, из наших глава, срца. То је далеко важнија храна коју треба да делимо једни са другима. Важно је да у младости спознамо да нисмо савршени, нити то можемо бити. Важан је труд, пут, све што треба да победимо у себи и око себе. Та борба је нешто што црпи енергију, али даје нам снаге да ментално ојачамо. Онога часа када поверујемо да смо нешто важно, тог часа смо већ пали. Такмичити се не треба ни са другима, ни са својим идеалом, него се трудити. Труд, а не такмичење.