Србија би добила мир

Запад је проценио да је због рата у Украјини, који би Москва могла да употреби за ширу дестабилизацију Европе, идеално време за решење српско-косовског питања.

Београду је, као и Приштини, понуђена нова платформа за дијалог, а овде су се одмах, после зилота, јавили и критичари који питају зашто би Србија била „за” уколико неће бити награђена убрзаним чланством у Европској унији.

Одакле такав меркантилни приступ откако је Александар Вучић најавио спремност да прихвати концепт за окончање већ заморног дијалога?

По том предлогу ЕУ иза кога стоје и САД, Србија би дала сагласност за улазак Косова у све међународне институције, укључујући УН, а Косово би коначно формирало Заједницу српских општина и одустало од захтева за међусобно признавање.

Европски план решавања вишедеценијског конфликта уопште не треба везивати за брзину процеса интеграција Србије на Западу, што је давно прокламовани геостратешки циљ Београда. Штавише, током недавног сусрета са квинтом западних изасланика и посредника, Вучић спремност за тешке одлуке није условљавао, већ правдао европском перспективом Србије која би у случају одбијања била блокирана.

Столица Косова у УН нема никакве везе са столицом Србије у ЕУ.

Да ли би Србија у случају прихватања Шолц-Макроновог плана скратила пут према Бриселу? Не би.

Европљани су свесни да не могу да понуде изгледе за брже чланство, што због још увек недовољно јасно дефинисане политике проширења, што због отвореног противљења дела Уније пријему држава са западног Балкана.

Улазак у паневропско братство засад је на дугом штапу понајвише зато што је Србија далеко од тога да испуњава критеријуме чланства. Сувише су споре реформе од којих се очекује да створе правну државу стабилних институција, политички поредак који уважава све демократске слободе и људска права, државе која има независно судство и слободне медије.

Али, ако је то тако, а јесте, зашто би се интеграције додатно успоравале питањем Косова које је једна од главних препрека успешније сарадње са Западом, а истовремено омогућава раст утицаја Русије?

Србија је 1999. фактички изгубила Косово, а Резолуција Савета безбедности 1244, која потврђује територијалну целовитост, није Библија, није замишљена да вечито траје. Замениће је нека нова, прилагођена стварности на терену. Европски план је само припремна етапа.

Ако нема југоносталгије, што би било косовоносталгије? У Југославији су многи Срби живели ван Србије. Наставиће да живе и уколико Србија прихвати губитак неких 13 процената земље која је ионако ван контроле Београда.

Онај ко хоће нека настави да сања о „Догодине у Призрену”. Само нека се присети: Јевреји су два миленијума понављали „Догодине у Јерусалиму”, али су државу добили тек после крвавог рата 1948. Да ли то критичари договора нуде рат за Косово?

Зашто настављају да живе у забрану својих илузија ликујући што је Албин Курти у Давосу учествовао под фуснотом и што се Косово не налази на листи пријема за Интерпол, а не виде да нема начина да блокирају пут Приштине ка Савету Европе?

Србија би коначно дефинисала своје границе, што је, знамо одавно, предуслов уласка у ЕУ. Остаћемо ускраћени временске прогнозе за Приштину.

Зашто ешалони критичара најављене спремности да се косовски конфликт пошаље у архиве историје сматрају да треба бити против? Зато што Вучић „предаје Косово”, а не добија ништа заузврат?

Србија добија мир. Мој мир је ваш мир, ваш мир је мој мир.

Реално је очекивати да споразум не би преко ноћи укинуо све антагонизме и предрасуде који међу Србима и Албанцима живе деценијама, али отвара се прилика за излаз из свакодневне стигме тензија које распирују омраз и доприносе завадама Београда са регионом.

Шта српска јавност уопште зна о свакодневним проблемима „оних тамо”? Осуђени су да слушају размене хаубичке ватре својих политичара, а не знају да са Албанцима на Косову деле истоветне проблеме који би их – да знају – људски приближили. Исто је и на Косову.

Није то случајно. Политичари и у Београду и Приштини, уз подршку медија, не желе да допусте међуљудске контакте. Званичницима више одговара стање неповерења.

Политика може да се мења, топографија не. Да ли ће Албанци бити усуд или суседи са којима имате нормалне односе, зависи од одлука које ће се донети у Београду и Приштини.

Споразум би подигао многе рампе. Прилика је, без претеривања, историјска.

Пећка патријаршија несметано би могла да траје као српски Јерусалим. Место ходочашћа као свим хришћанима Света земља. Зар Кијев, град рођења руског православља, није ван Русије?

Отворила би се шанса да десетине милиона евра који се троше за одбрану неодбрањивог буду употребљене за сопствени развој. Макар и за градњу националног стадиона.

Иако мислим да нема успешне привреде која искључиво почива на страним улагањима, не би ме изненадило да – уколико Србија не одбије западни предлог због чега би била озбиљно кажњена – ускоро добије неку капиталну инвестицију са Запада.

Није циљ повећавање броја војника КФОР-а, већ отварање перспективе њиховог одласка и брисања најнеуралгичније тачке западног Балкана. Не би више било нелегалних упада Росу на север, нити стављања Војске Србије у највиши степен борбене готовости.

Вучић би јасно морао народу да поручи: Косово одлази, губимо територију, али и конфликт који нам је деценијама одузимао енергију и новац. Добијамо мир, стабилност, могућност још убрзанијег развоја. Таква Србија би се брже и лакше интегрисала у ЕУ.

Па нека посланици или грађани одлуче.