Стокхолмски синдром за Србе

Нацрт извештаја ЕП за Србију, који је припремио известилац Владимир Билчик, а пренели сви медији, осликава бриселску бирократију баш онако како је обичан грађанин Србије види и доживљава – као надмену, бахату, циничну, лицемерну, неискрену, недобронамерну. У нацрту се у највећој мери користе наредбодавне речи – „мора”, „не сме”, „недопустиво”. Иде се чак дотле да би бриселски чиновници кадрирали, па критикују што се на некој позицији нашао човек који њима не одговара, јер, ето, није наклоњен ЕУ, а велики минус му је и што је, по Билчиковом мишљењу, проруски опредељен.

Обичан човек не може се после читања текста нацрта отети утиску да су неки у бриселској администрацији „изгубили компас” и да се понашају супротно својим прокламованим вредностима, као што је демократија, на које се стално позивају. Тон којим известилац саопштава оквир за садржај (нацрт ће бити допуњен амандманима, треба очекивати још теже оцене) јесте испод сваког дипломатског нивоа и крајње је понижавајући за грађане Србије. Да ли то неки у Бриселу који седе и пишу овакве и сличне текстове на овај начин избацују све врсте личне и шире фрустрације – мисле да у овој земљи живи неки народ који, како рече недавно у Давосу један инострани политичар са југа – „ретардирани”, па се исправи „људи са посебним потребама”? Схватају ли они да на овај начин само појачавају евроскептицизам и да ће га после свега што се последњих дана дешава у односу према КиМ само појачати? Зато детињасто звучи став да су у ЕУ „забринути” због појачања евроскептицизма.

Шта сте очекивали, да вас српски народ пригрли и привије на срце, да прихвати Стокхолмски синдром који желите да нам наметнете – да жртва воли свог џелата? Наивно је то што наређујете нашим државним функционерима да мењају такав став у народу. Љубав и поштовање не остварују се наредбом, претњом, уценом – него понашањем. Србија неће да уводи санкције ни Чајковском, ни Достојевском, а ни медијима са Истока, јер је, како и сами говорите, вишегласје потребно. Зашто онда у свом нацрту извештаја инсистирате да неко говори „ратнохушкачки” и „неистинито”, а бројни западни медији и њихове испоставе у Београду – све саму истину?

Цивилизовано је и демократски чути обе стране, па и више њих. То сте нас ви учинили, зар не? А ви, бар према извештају у којем то наредбодавно кажете, сматрате да један медиј треба искључити – само да слушамо и читамо вас. Да изнесем лични став о случају о којем се говори у Билчиковом извештају: с великом резервом примам оно што јављају Кијев и Москва, али оно што стиже, на пример, из Лондона – апсолутно одбацујем. То су типична пропаганда и ратно хушкање.

Видели смо и како је „велика петорка” прошле седмице, попут неких с Дивљег запада, ушла у вилу „Мир” и одмах, у другој реченици, како је то саопштио председник Вучић, запретила последицама ако не прихватимо њихов план. Председник на конференцији за медије рече да су му три пута поновили такву претњу. А у том папиру, који није јаван, али је нешто у медије процурило, а и председник је потврдио, од нас се тражи да не ометамо тзв. Косово да уђе у међународне организације, укључујући и УН, да признамо пасоше и друга документа, да разменимо амбасадоре (неће се баш тако звати) и да се понашамо – као две земље.

Бриселски споразум је избрисан. Док је био потребан Приштини и служио јој као шведски сто, са њега је узимано све што је било потребно. Сад кад се дошло до јединог преосталог – ЗСО – то не може. Већ десет година. Ко је погрешио: ми, наивни што смо дозволили да са шведског стола елиминишу цивилну заштиту, полицију, правосуђе, или је то била класична игра великих (петорке), као у случају Минских споразума у вези с Украјином и Русијом? Или још раније – прелазе на Јарињу.

Искреност им није јача страна. И њихова наглашена прича о потреби формирања ЗСО виси у ваздуху: почива искључиво на чињеници: да ЗСО, али по Уставу тзв. Косова. Веровање и посвећеност у које се уздамо, јер се тако понашамо, нису на сцени. Опасне су последњих дана све чешће изјаве неких званичника с ове и оне стране океана, кад је реч о Србији, да је угрожен пут у евроатлантске интеграције. Зар неко може да заборави то што су нам радили 1999. године, иако се неки званичници Запада ишчуђавају што ми то не заборављамо?

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац