О моделу економског развоја

Ових дана пажњу јавности привукла су два значајна привредно-научна пројекта. Први је у вези с организацијом „Био4” кампуса у београдском насељу Кумодраж, где ће на крају изградње бити заузето 25 хектара земљишта. У шест факултета и девет института биће концентрисана научна истраживања из области биотехнологија. Предвиђа се и простор за научнотехнолошки парк с производним предузећима за директну примену резултата истраживања. У пракси, цео систем запослиће много младих стручњака.

Други значајан пројекат је технолошки центар америчког произвођача електричних возила „Ривијан”, што су државни органи оценили као долазак врхунског инвеститора који ће у наредне две године имати 500 запослених стручњака у технолошким центрима у Београду и Новом Саду.

Ова два пројекта поново отварају питања која се односе на модел економског развоја земље усмерен ка стварању рационалне структуре привреде. „Био4” кампус, као државна инвестиција, с бројним домаћим истраживачима, пласираће резултате својих истраживања привреди као значајну домаћу научно-техничку вредност. На тај начин држави се вишеструко враћају уложена средства. У случају „Ривијан” наши високовредни стручњаци такође ће радити на значајним техничким решењима и за то ће бити награђени натпросечним платама, али права вредност њиховог стваралаштва иде странцима, а трошкове њиховог школовања сносила је наша држава.

Овај пример ангажовања наших стручњака подсетио ме је на причу руских научника из некада затвореног града-института Академгорода код Новосибирска. Из Института за физику, у којем сам био 1994. године, врхунски стручњаци за базно рачунарство отишли су у Америку током трансформације руског друштва. После две-три године Американци су утврдили да им је јефтиније да руске научнике ангажују у самом Академгороду према прецизираним пројектним задацима. Руски научници су сматрали да је знање стечено у сјајно опремљеним лабораторијама годинама одлазило у Америку за мале паре.

Све су потребније стручне расправе о моделима економског развоја за које се залажу бројни стручњаци из области привреде и науке. Достизање рационалних пропорција у привреди које омогућују одржив и самодовољан систем не може се постићи само страним инвестицијама. Пример из Чачка је врло илустративан. На простору бившег хиподрома у Прељини, на последњој лепој чачанској ливади, изграђена је немачка фабрика „Форверк”, уз све погодности које обезбеђује Влада Србије. Фабрика запошљава више од 400 радника на пословима који не траже посебно знање и креативност. Истовремено, у Чачку је приватизована па је затим отишла у стечај фабрика „Цер”, у којој је 1987. године, само у инжењерингу, било 220 запослених, од којих су 170 били инжењери, техничари и економисти ангажовани у широком дијапазону техничких захтева. Поред њих, у производним погонима било је неколико стотина сјајних мајстора разних специјалности. Када су у време санкција и касније у приватизацијама заустављене све наше фабрике, бројни стручњаци „Цера” наставили су рад у малим радионицама решавајући текуће техничке проблеме друштва у новим кризним условима.

У сличним кризним ситуацијама, које могу настати, радници „Форверка” и сличних страних фабрика не би својим знањем и креативношћу решили ниједан привредни проблем, већ би били терет државе. За бројне комплексе технолошких вредности наших фабрика требало је наћи организационе моделе даљег рада не препуштајући их дивљој приватизацији по методу непознатом научној организацији рада.

Милош Урошевић,
Чачак