Призори једноставне стварности

У уводу у своју уметничку биографију Саша Стојановић (1968) себе представља као промотера индивидуалне културе, а ова обавезујућа одредница може данас звучати донкихотовски романтично, наивно или чак утопијски и претенциозно. Критичарски је експлициран Стојановићев друштвени активизам који се развијао у форми децентне али субверзивне и критичке провокације перформативних ситуација у јавном простору; он представља пројекат уметника појединца са изразитом свешћу (и савешћу) о актуелном социјалном миљеу, његовим неуралгичним тачкама и акутним болестима. И у том контексту Стојановић је један од искрених и ангажованих антијунака, храбрих проморета индивидуалне културе; то није романтичарско-утопијски занос, већ цивилизацијски чин, додали бисмо. Наиме, његова досадашња уметничка активност запажена је, пре свега, по перформансима чији је идејни концепт утемељен у временској збиљи и одмерен осетљивошћу сензибилне личности која апелује. Тако је, у пацифистичком уметничком отпору у односу на драматичне политичке догађаје (распад државе 90-их година) Стојановић афирмисао суштинске вредности (љубав, радост, емпатију) у својим перформансима реализованим у Приштини 1996. и 1998. и десетину других у Београду, Новом Саду и Копру, током наредне деценије. Већ њиховим недвосмисленим насловима „Последњи покушај лечења земље”, „Ово нису играчке” или „Хлеб”, Стојановић у интерактивном односу са публиком негује стратегију меког притиска и буђења сензација како би се лечило и хуманизовало фрустрирано социјално окружење.

Поставка „Распоред стварности” у УЛУС-овој галерији представља неку врсту стваралачког резимеа Саше Стојановића и обухвата избор радова, од најранијих из 1996. до најновијих из 2008. године. Ипак, изложбени концепт није баш срећно решен, поставка је оптерећена различитим стваралачким сегментима који идејно, визуелно и медијски нису довољно компатибилни. У том контексту, може се рећи, традиционално сликарство доминира галеријом, а фото-документација о перформансима (штета је што није било одговарајућих видео записа) издвојена је посебно. Ту су и дизајнерска решења (музичка група „Обојени програм”) и илустрације књига за децу (Љ. Ршумовића), које у својим поетским круговима тангирају овај сликарски концепт.

Очито, сликарство је паралелни стваралачки ток у Стојановићевом раду, а јака визура доживљаја дечијег света – стилизована фигурација, једноставни графизам, сведена нарација и илустративност, упадљиви бојени тон слике, готово хуморна или ведра клеовска или стриповска лексика – лагано су се мењали током протеклих дванаест година. И својим поетичним насловима слика „Призори једноставне стварности” или „Када се деца рађају пада киша цвећа”, као и њиховим непретенциозним и камерним димензијама, сликар пледира за искрено, лепо и људско, дечију невиност и уметничку чедност.

У понуђеној критичарској евалуацији ове стваралачке праксе и њене уметничке експресије, може се рећи да су одреднице естетика и етика у чврстој спрези и да се инсистирањем на менталном фокусу човек/дете Стојановићев стваралачки концепт издваја на рецентној сцени.

Може ли се овај ретроспективни избор разумети и потребом за другим „распоредом стварности”, где дело представља алтернативу трендовима који карактеришу социолошку атрофираност? И не само социолошку. Или се пред избор бити или имати уметник сетио разговора из познате књиге. На питање шта сматра својом највреднијом имовином, саговорник је одговорио: Сећање на звук кише по крову настрешнице.