Prizori jednostavne stvarnosti

U uvodu u svoju umetničku biografiju Saša Stojanović (1968) sebe predstavlja kao promotera individualne kulture, a ova obavezujuća odrednica može danas zvučati donkihotovski romantično, naivno ili čak utopijski i pretenciozno. Kritičarski je ekspliciran Stojanovićev društveni aktivizam koji se razvijao u formi decentne ali subverzivne i kritičke provokacije performativnih situacija u javnom prostoru; on predstavlja projekat umetnika pojedinca sa izrazitom svešću (i savešću) o aktuelnom socijalnom miljeu, njegovim neuralgičnim tačkama i akutnim bolestima. I u tom kontekstu Stojanović je jedan od iskrenih i angažovanih antijunaka, hrabrih promoreta individualne kulture; to nije romantičarsko-utopijski zanos, već civilizacijski čin, dodali bismo. Naime, njegova dosadašnja umetnička aktivnost zapažena je, pre svega, po performansima čiji je idejni koncept utemeljen u vremenskoj zbilji i odmeren osetljivošću senzibilne ličnosti koja apeluje. Tako je, u pacifističkom umetničkom otporu u odnosu na dramatične političke događaje (raspad države 90-ih godina) Stojanović afirmisao suštinske vrednosti (ljubav, radost, empatiju) u svojim performansima realizovanim u Prištini 1996. i 1998. i desetinu drugih u Beogradu, Novom Sadu i Kopru, tokom naredne decenije. Već njihovim nedvosmislenim naslovima „Poslednji pokušaj lečenja zemlje”, „Ovo nisu igračke” ili „Hleb”, Stojanović u interaktivnom odnosu sa publikom neguje strategiju mekog pritiska i buđenja senzacija kako bi se lečilo i humanizovalo frustrirano socijalno okruženje.

Postavka „Raspored stvarnosti” u ULUS-ovoj galeriji predstavlja neku vrstu stvaralačkog rezimea Saše Stojanovića i obuhvata izbor radova, od najranijih iz 1996. do najnovijih iz 2008. godine. Ipak, izložbeni koncept nije baš srećno rešen, postavka je opterećena različitim stvaralačkim segmentima koji idejno, vizuelno i medijski nisu dovoljno kompatibilni. U tom kontekstu, može se reći, tradicionalno slikarstvo dominira galerijom, a foto-dokumentacija o performansima (šteta je što nije bilo odgovarajućih video zapisa) izdvojena je posebno. Tu su i dizajnerska rešenja (muzička grupa „Obojeni program”) i ilustracije knjiga za decu (Lj. Ršumovića), koje u svojim poetskim krugovima tangiraju ovaj slikarski koncept.

Očito, slikarstvo je paralelni stvaralački tok u Stojanovićevom radu, a jaka vizura doživljaja dečijeg sveta – stilizovana figuracija, jednostavni grafizam, svedena naracija i ilustrativnost, upadljivi bojeni ton slike, gotovo humorna ili vedra kleovska ili stripovska leksika – lagano su se menjali tokom proteklih dvanaest godina. I svojim poetičnim naslovima slika „Prizori jednostavne stvarnosti” ili „Kada se deca rađaju pada kiša cveća”, kao i njihovim nepretencioznim i kamernim dimenzijama, slikar pledira za iskreno, lepo i ljudsko, dečiju nevinost i umetničku čednost.

U ponuđenoj kritičarskoj evaluaciji ove stvaralačke prakse i njene umetničke ekspresije, može se reći da su odrednice estetika i etika u čvrstoj sprezi i da se insistiranjem na mentalnom fokusu čovek/dete Stojanovićev stvaralački koncept izdvaja na recentnoj sceni.

Može li se ovaj retrospektivni izbor razumeti i potrebom za drugim „rasporedom stvarnosti”, gde delo predstavlja alternativu trendovima koji karakterišu sociološku atrofiranost? I ne samo sociološku. Ili se pred izbor biti ili imati umetnik setio razgovora iz poznate knjige. Na pitanje šta smatra svojom najvrednijom imovinom, sagovornik je odgovorio: Sećanje na zvuk kiše po krovu nastrešnice.