Нема инстант решења за борбу против корупције

Полиција је прошле године поднела 635 кривичних пријава против 1.109 особа због кривичних дела из области корупције.

Укупна штета која је 2022. нанета овим коруптивним делима већа је од 9,45 милијарди динара, док је противправна имовинска корист прибављена у износу вишем од 6,87 милијарди динара, подаци су МУП-а Србије.

Углавном је реч о трговини утицајем, злоупотреби положаја одговорног лица, злоупотреби у вези са јавном набавком, прању новца и злоупотреби службеног положаја. Припадници полиције улажу напоре у сталној борби против корупције у којој нема заштићених и недодирљивих, наглашавају из МУП-а.

Са друге стране, према најновијим подацима на глобалном рангирању земаља по доживљају корупције у јавном сектору, које су пре два дана представили чланови невладине организације Транспарентност Србија, наша земља пала је за пет места на тој листи, са 96. на 101. позицију.

Александар Стевановић, криминолог из Института за криминолошка и социолошка истраживања каже за „Политику” да је једино сигурно да у борби против корупције не треба очекивати инстант решења, већ да рад на томе мора да буде системски.

„За успешно супротстављање корупцији потребна је континуирана нормативна активност уз доследну примену закона. Конкретан предлог би рецимо могао да буде имплементирање кривичног дела незаконито богаћење у наше кривично законодавство”, додаје Стевановић.

Када је реч о новом извештају о индексу перцепције корупције и алармантној позицији на којој се Србија ове године нашла, наш саговорник сматра да је потребно тај извештај схватити добронамерно и добро размотрити наводе и напомене које се односе на нашу земљу.

„Уз могуће приговоре методологији сачињавања извештаја, треба бити искрен и признати да у Србији постоји огроман број проблема који подривају поверење у рад јавних институција и у основи указују на постојање коруптивних односа. Ти проблеми своде се на недостатак отворености при доношењу јавних одлука”, наводи Стевановић.

Додаје да су извештаји и званичне или незваничне статистике о размери корупције и њеним последицама свакако показатељ њене опште друштвене штетности. Међутим, сматра и да ту треба имати у виду и чињеницу да није до краја јасно која све кривична дела имају карактер коруптивних, будући да су у нашем Кривичном законику та дела расута у различитим главама законика.

Последице корупције су на први поглед прилично апстрактне, каже Стевановић.

Напомиње да те последице у малом броју случајева директно погађају конкретно добро или конкретног појединца или групу, па су из тог разлога згодне за различите облике рационализовања по принципу „кад могу сви могу и ја” и „неће једно моје коруптивно дело баш да уништи систем” и слично.

„Ипак, у том смислу отрежњавајуће делује разорен буџет или буџети државних и јавних органа, незавидна ситуација у привреди, а чини ми се да је најопасније од свега губитак осећаја о обавезности поштовања законских прописа, поверења у јавне институције и најзад опадање нивоа друштвеног морала заједнице и солидарности”, наводи Стевановић.

Свака иоле озбиљнија анализа корупције у било којој држави, као и на међународном нивоу, мора да узме у обзир утицај политике односно носилаца политичке моћи на заснивање, одржавање и окончање коруптивног односа, као и на ислеђивање и суђење за коруптивна кривична дела, наглашава наш саговорник.

„Управо из тог разлога, у многим земљама, а у Србији је то свакако израженије, долази до селективног кривичног прогона за коруптивна дела или чак до баналних ситуација да се поступци уопште и не покрећу уз логички неодржива правна и фактичка објашњења надлежних органа. Коначно, резултат таквог стања ствари је и постојање бројних неокончаних судских поступака који ’тапкају у месту’ и клизе ка застарелости, а број оних који чине такозвану тамну статистику криминалитета када је реч о корупцији је изузетно велики”, закључује Александар Стевановић.