Насиље стиже са друштвених мрежа

Да ли сте знали да је сутра Међународни дан безбеднијег интернета? Многи вероватно нису јер то је само један у гомили датума којима се обележавају разнолики догађаји и појаве. Ипак, ваља имати у виду да је ово дан када се с посебном пажњом осврћемо на ону можда и најрањивију групу популације, на оне најмлађе, основце и средњошколце, који су последњих година све чешће жртве такозваних сајбер грабљиваца, без сумње злих људи чија је намера да посредством глобалне електронске мреже, користећи децу, стекну некакву корист. Зато је важно да знамо...

Према истраживању УНИЦЕФ-а, деца су дневно четири сата на интернету, а викендом се та бројка увећа за по три сата. Закључује се да је од 2020. године стопа виктимизације сајбер злостављања међу ученицима основних и средњих школа највећа у историји. А баш од те године почиње и велико истраживање под именом „DARE2SEE ‒ Усуди се да видиш ‒ Препознавање знакова и превенција злостављања деце” које је представила Канцеларија за младе у Општини Земун. Све показује да је најучесталије насиље над децом ‒ дигитално.

Досадашњи резултати овог међународног пројекта указују да чак 75 одсто узнемиравања ученика основних и средњих школа долази са „Фејсбука”, док су на другом месту „Твитер” и „Инстаграм”. Циљ пројекта је да се развије наставни материјал за препознавање насиља над децом у ваншколском и ванпредшколском окружењу, као и за поступање у случајевима сумње, с освртом на законску регулативу и постојеће протоколе.

Истраживање дефинише циљне групе у оквиру запослених у основним школама и предшколским установама. Подељени су у четири категорије ‒ наставници, васпитачи, директори и стручни сарадници, то јест психолози и педагози, који су и крајњи корисници програма.

Пројекат је регионалног карактера и у њему учествују Педагошки факултет из Љубљане као носилац пројекта и партнери: Европска форензичка агенција из Београда, ОШ „Светозар Милетић” из Земуна, „Храбри телефон” из Загреба и вртић „Дрниш” из Дрниша.

Свима нам је ваљда већ постало јасно да се у нашем окружењу проблеми углавном често констатују, али ретко решавају. Треба се сетити и да није све што прочитамо или видимо на интернету тачно...

Учесници пројекта

На пројекту су радили доц. др Драган Мијовић, форензички психолог, директор за истраживање и развој, Европска агенција за форензику и доц. др Тања Каурин, ИТ експерт, Европска агенција за форензику. Запослени ОШ „Светозар Милетић”, као партнери на пројекту, и посебно директорка Гордана Срећковић, педагог Јелена Тртица и психолог Анђелка Милићевић, дали су велики допринос целокупном пројекту својим великим знањем стеченим у пракси. У делу пилот-обуке, осим школе, свој допринос су дали запослени у ПУ „Нада Наумовић” из Крагујевца, посебно директорка, Милка Симић и њен Тим за заштиту од насиља, који је већ радио на сличним пројектима.

Самоубиство због видео-снимка

Објашњавајући нека уочена правила код дигиталног насиља, др Тања Каурин, ИТ експерт из Европске агенције за форензику, поменула је сталну доступност жртве, 24 сата седам дана недељно због чега је посредством интернета потенцијални насилник увек ту, са њима. Проблем је, према речима Тање Каурин, што насилник може да рачуна на анонимност, а ту је и такозвана трајност учињеног злостављања.

‒ Чак и када нешто може да се уклони са интернета, избрише, нисте сигурни да се неће појавити тамо негде, па чак и ако насилник то не жели ‒ рекла је она и додала да свако може да буде потенцијални насилник, тиме што гледа и коментарише неки видео-снимак. Подсетила је и на случај самоубиства девојчице чији је видео стигао на безброј адреса.

‒ Сајбер криминал расте упркос томе што се много улаже у ИТ секјурити. Према истраживањима, највише је изложена насиљу група старости од 14 и 15 година, а код нас је то узраст 15–17 година ‒ рекла је, између осталог, на презентацији пројекта у Општини Земун др Тања Каурин.

Шта је сајбер насиље

На званичној интернет страни УНИЦЕФ-а сајбер насиље дефинисано је као злостављање коришћењем дигиталних технологија. Догађа се на друштвеним мрежама, платформама за дописивање и играње игрица и мобилним телефонима. Реч је о понашању које се понавља с намером застрашивања, изазивања беса или срамоћења оних који су на мети. Примери су ширење лажи или објављивање слика чији је циљ осрамотити некога на друштвеним мрежама, слање увредљивих порука или претњи посредством платформи за дописивање, лажно представљање и слање злонамерних порука у име других особа...

Сајбер насиље, наводи се даље, оставља дигитални траг ‒ запис који се може показати корисним и пружити доказе који помажу да се злостављање заустави.