Било је и биће прекрајањa мапа света, јачи одлучују

Светска мапа држава се непрекидно мења кроз историју. Снага и интерес су увек на столу моћнијих, то не мора да се доказује. Одлучују јачи, милом или силом. И рат је начин да се то деси. Државе настају и нестају, шире се или смањују. Сведоци смо актуелног претумбавања јер се матрица изнова понавља и ту нема краја.

На пример, почетком 20. века, мапа Балкана није ни налик данашњој. Тадашње глобалне силе Велика Британија и Француска су биле те које одлучују. Да би биле још јаче, спремне су биле да Јадраном плате савезништво Италије.

У Паризу и Лондону кључни проблем била је Немачка, која је била све моћнија а њен утицај се видео од Северног мора и Балтика до Јадрана и Цариграда. Французи и Британци посебно су се бојали пројекта жељезничке пруге Берлин – Багдад, који је могао да угрози француско-британски утицај на Блиском истоку. Подсетимо да су због уверења да Хрвати припадају немачкој сфери интереса, Французи и Британци и тада и касније били врло сумњичави према идеји суверене и самосталне Хрватске.

У току Великог рата како се тада називао Први светски, Велика Британија, Француска, Русија и Италија у Лондону су 26. априла 1915. године потписале судбоносни Лондонски уговор по којем је Италија требало да  добије Истру, Далмацију северно од Рогознице и готово сва острва осим Великог и Малог Дрвеника, Шолте, Брача и полуострва Чиово.

Сплит, Дубровник и Котор требало је да буду поморске луке Србије. У овој тада планираној рачуници самостална Хрватска би била за две трећине мања од садашње. О државности Словеније и Босне тада нико није ни размишљао.

С обзиром на то да се подразумевало да те две територије, треба да припадну Србији, независној Хрватској је планирано да припадне само средњи део садашње и обала од Истре до Далмације, укључујући луке Ријеку и Карлобаг, и острва Св. Гргур и Раб.

Уговор је био последица стратешких интереса великих сила и напетих преговора.

У другој години рата, ситуација је била таква да су Италија и Србија имале своје посебне стратешке рачунице.

Италија је пажљиво проматрала источну обалу Јадрана па се за утицај у Албанији "потезала" с Аустро-Угарском, Србијом и Грчком. У Африци је, након врло крваве и скупе агресије, освојила Либију, а бацила је око и на југ данашње Турске.

Краљевина Србија је у балканским ратовима 1912. и 1913. најприје освојила, а затим дипломатски изгубила северну Албанију, али добила је Косово и данашњу Македонију, за коју је ратовала против Бугара. Ипак, у каснијим закулисним преговорима Србија је била спремна да напусти Македонију, осим Скопља, у замену за Босну и Херцеговину и далматинске трговачке луке, али и остатак Хрватске.

Кад се зна све ово, треба се сетити да се и пре Лондонског уговора “трговало” Јадраном. На пример, 1912. Године аустроугарски амбасадор у Београду је премијеру Николи Пашићу понудио излаз на море у Сплиту или Метковићу с екстериторијалношћу за српска лучка постројења. Никола Пашић је то одбио јер је влада у Бечу заузврат тражила царинску унију Србије и Аустро-Угарске. Осим тога српска војска је тада била надомак албанске обале Јадрана па Пашићу хрватски Јадран није био толико занимљив.

Одмах након избијања Првог светског рата, у тајним преговорима Аустро-Угарске и Италије ова друга је тражила Корчулу и Сплит за своја војна упоришта на Јадрану. Крајем марта 1915. руски министар спољних послова предложио је Британцима и Французима план поделе Далмације између Хрватске и Србије. Граница је требало да буде река Крка, а Сплит је требало да буде српска трговачка лука.

Хрватска је тада били монета за поткусуривање којом су Велика Британија, Француска и Русија хтеле да удовоље Италији и Србији.

Италија је била против тога да се Србија информише о донетим одлукама, али се савезници нису с тим сложили и у званичној ноти Србији су 4. августа 1915. потврдили територијално проширење Србије и Црне Горе.

По завршетку рата је дошло до ревизије овог уговора. Амерички председник Вудро Вилсон је инсистирао на етничком принципу код повлачења нових граница. Погођена је била искључиво Италија, која није добила део обећаних територија. Као компензација су јој обећани део немачких колонија у Африци и контрола над Албанијом.

Србија је могла да буде велики добитник да је прихватила лондонску варијанту плус део Баната и далматинска острва, која су првобитно била понуђена Италији! Србија то није прихватила него је инсистирала на заједничкој држави са Хрватима и Словенцима.

Игре, пре и после Лондонског уговора, нису непознате, а метод и начин актуелни су и данас.

Силе много не питају мале, а геополитичке карте се изнова и изнова мешају а границе се цртају. Свеједно је ли реч о балканском “казану”, руском упаду у Украјину, Кини или неком другом нерешеном питању данашњице. Да ли ускоро следи некакав нови Лондонски, Берлински или какав већ уговор, то може да се предвиди, једино остаје питање – када?

Без обзира да ли је праведно, јачи и стрпљиви побеђују, зар не!