Спасиоцима очајнички потребна тишина – како изгледа потрага за преживелима у Турској

„Тихо, молим вас”, понављају спасиоци измученим турским породицама окупљеним око сравњених зграда у којима су живели њихови вољени све док снажан земљотрес није убио хиљаде људи и променио милионе живота.

„Чујемо глас испод рушевина”, говоре.

Породице се смрзавају надајући се да би неко могао бити извучен жив након што је турски југоисточни град Дијарбакир погођен земљотресом јачине 7,8 степени по Рихтеру.

Али тада почиње дуго, мучно и потенцијално неповољно чекање јер је непознат број људи још увек затрпан под рушевинама хиљада стамбених зграда, многих од њих тек недавно изграђених.

Кауч, ћебе и неколико лонаца откривају животе оних који су затрпани испод рушевина 11-спратног стамбеног комплекса у Дијарбакиру. Готово необјашњиво, неколико истих зграда стоји поред рушевина са мало или без икаквих оштећења. Турска полиција узела је узорке са стубова срушене зграде за даљу истрагу, а оптужбе о жестоком кршењу грађевинских прописа шире се Турском.

„Двоје наших рођака је умрло, а троје је затрпано”, рекла је 60-годишња Ремзије Текин, која је остала на овом месту надајући се добрим вестима.

„Боже, помози нам”, рекла је.

Двадесет зграда је оштећено, од којих се седам урушило, у земљотресу у Дијарбакиру. Неиспавани, физички исцрпљени и психички истрошени, спасиоци под свим тим рушевинама откривају застрашујуће призоре. Пронашли су тела целе једне породице – оца, мајке и двоје деце. Чини се да су родитељи покушавали да заштите децу својим телима, рекли су сведоци за АФП.

Све се одједном претворило у прах

Бавера Танрикута (30) прође језа када помисли шта се догодило његовој мајци и сестри. Чуо их је како иду за њим док су покушавали да изађу из зграде.

„Чим сам изашао, почео сам да трчим. А када сам се окренуо – све се претворило у прах”, присетио се.

„Зграда се урушила. Видео сам своју сестру затрпану испод рушевина до струка, крваву. Викала је „мама, мама”. Моја мама, која је једва ходала, била је заробљена унутра”, рекао је.

Танрикут није био сам. Умотани у ћебад и окупљени око ватре, како би се угрејали од ледене кише или рецитовали Куран, преживели највише мисле о онима које су оставили за собом.

„Моји мајка, отац и сестра су заробљени у овој згради”, рекла је кроз сузе 28–годишња Јесим и позвала спасиоце да пожуре.

„Нема довољно спасилаца. Спашавање споро напредује”, пожалила се, пише „Индекс”.

Званичник локалне општине Исмаил Пендик покушавао је да остане прибран док је решавао притужбе и тешио породице у ауто-салону, који је претворен у привремено склониште.

Нагласио је да је спасиоцима сада најважнија потпуна тишина која им помаже да обаве свој посао.

„Потребна нам је тишина, следећа три дана су врло критична. Спасилачки тимови раде даноноћно. Молићемо се, никада нећемо изгубити наду”, рекао је.