Spasiocima očajnički potrebna tišina – kako izgleda potraga za preživelima u Turskoj

„Tiho, molim vas”, ponavljaju spasioci izmučenim turskim porodicama okupljenim oko sravnjenih zgrada u kojima su živeli njihovi voljeni sve dok snažan zemljotres nije ubio hiljade ljudi i promenio milione života.

„Čujemo glas ispod ruševina”, govore.

Porodice se smrzavaju nadajući se da bi neko mogao biti izvučen živ nakon što je turski jugoistočni grad Dijarbakir pogođen zemljotresom jačine 7,8 stepeni po Rihteru.

Ali tada počinje dugo, mučno i potencijalno nepovoljno čekanje jer je nepoznat broj ljudi još uvek zatrpan pod ruševinama hiljada stambenih zgrada, mnogih od njih tek nedavno izgrađenih.

Kauč, ćebe i nekoliko lonaca otkrivaju živote onih koji su zatrpani ispod ruševina 11-spratnog stambenog kompleksa u Dijarbakiru. Gotovo neobjašnjivo, nekoliko istih zgrada stoji pored ruševina sa malo ili bez ikakvih oštećenja. Turska policija uzela je uzorke sa stubova srušene zgrade za dalju istragu, a optužbe o žestokom kršenju građevinskih propisa šire se Turskom.

„Dvoje naših rođaka je umrlo, a troje je zatrpano”, rekla je 60-godišnja Remzije Tekin, koja je ostala na ovom mestu nadajući se dobrim vestima.

„Bože, pomozi nam”, rekla je.

Dvadeset zgrada je oštećeno, od kojih se sedam urušilo, u zemljotresu u Dijarbakiru. Neispavani, fizički iscrpljeni i psihički istrošeni, spasioci pod svim tim ruševinama otkrivaju zastrašujuće prizore. Pronašli su tela cele jedne porodice – oca, majke i dvoje dece. Čini se da su roditelji pokušavali da zaštite decu svojim telima, rekli su svedoci za AFP.

Sve se odjednom pretvorilo u prah

Bavera Tanrikuta (30) prođe jeza kada pomisli šta se dogodilo njegovoj majci i sestri. Čuo ih je kako idu za njim dok su pokušavali da izađu iz zgrade.

„Čim sam izašao, počeo sam da trčim. A kada sam se okrenuo – sve se pretvorilo u prah”, prisetio se.

„Zgrada se urušila. Video sam svoju sestru zatrpanu ispod ruševina do struka, krvavu. Vikala je „mama, mama”. Moja mama, koja je jedva hodala, bila je zarobljena unutra”, rekao je.

Tanrikut nije bio sam. Umotani u ćebad i okupljeni oko vatre, kako bi se ugrejali od ledene kiše ili recitovali Kuran, preživeli najviše misle o onima koje su ostavili za sobom.

„Moji majka, otac i sestra su zarobljeni u ovoj zgradi”, rekla je kroz suze 28–godišnja Jesim i pozvala spasioce da požure.

„Nema dovoljno spasilaca. Spašavanje sporo napreduje”, požalila se, piše „Indeks”.

Zvaničnik lokalne opštine Ismail Pendik pokušavao je da ostane pribran dok je rešavao pritužbe i tešio porodice u auto-salonu, koji je pretvoren u privremeno sklonište.

Naglasio je da je spasiocima sada najvažnija potpuna tišina koja im pomaže da obave svoj posao.

„Potrebna nam je tišina, sledeća tri dana su vrlo kritična. Spasilački timovi rade danonoćno. Molićemo se, nikada nećemo izgubiti nadu”, rekao je.