Паре или живот

Често се може чути да људи у Србији о Западу говоре све најгоре. Запад се види као дубински искварен, зао и што је најважније непријатељски настројен према Србији. Интересантно је, међутим, да управо они који о Западу мисле све најгоре из тих размишљања не изводе одговарајуће импликације, већ сматрају да тај злоћудни Запад неће или не може ни на који начин наудити Србији.

Према Западу немам негативна осећања, али на основу искуства и разумевања политичких збивања налазим да је врло реална могућност да, уколико се за то укаже потреба, Запад и НАТО, као његов војни инструмент, могу озбиљно и дугорочно да нанесу вишеструку и ненадокнадиву штету Србији. И то не из мржње, нити руковођени верским или идеолошким мотивима, већ због тога што велике силе – биле оне с истока или запада – уништавају оне који им се супротстављају или за које верују да наносе или могу нанети штету њиховим интересима.

Листа земаља које је Запад само током последњих пар деценија без много сентименталности и са различитим оправдањима уништио је дуга –СР Југославија, Ирак, Либија, Сирија. Сада видимо да исто чини Русија у претежно православној Украјини.

Историјски усуд је учинио да  је Србија у прошлом веку три пута пркосила највећим силама тог доба – Аустроугарској у Првом светском рату, Немачкој у другом и НАТО-у - неки ће рећи, на почетку трећег светског рата. Прва два пута је из катаклизми изашла као победница. То искуство данас, међутим, може да послужи само ако се озбиљно схвати имајући у виду дате историјске оквире. За разлику од ранијих времена, Србија данас нема ни војне савезнике, ни одступницу за повлачење, а ни позитиван природни прираштај који је у првој половини прошлог века омогућио да упркос страховитим губицима не остане без потомства.

Наравно, нико у Србији не жели рат. Али ни у ранијим ситуацијама нико то није желео, али је наметан као логично исходиште одређених избора који су правиле наше политичке елите у игри великих сила.

Наравно да нико озбиљан не мисли да је бомбардовање 1999. године било милосрдна реакција на наводну Милошевићеву тортуру над Албанцима. Међутим, када се сетимо да Србија није дозволила да НАТО трупе прелазе преко њене територије, док се ОВК није противио ни инсталирању највеће војне базе коју НАТО има у овом делу света, онда је јасно зашто је ОВК од терористичке организације постао ослободилачка организација, а Србија истовремено од фактора стабилности реметилачки фактор на Балкану. Стратешко позиционирање НАТО-а на Балкану и однос Србије према том питању чак и када је Запад био у релативно кооперативним односима са Русијом био је кључни разлог за однос према Србији.

Нема сумње да би данас, у случају отвореног сукоба Русије и НАТО у оваквом окружењу некооперативна Србија била уништена и раскомадана за мање од 12 дана колико је требало Немцима 1941. године. Једино отворено питање је ко би преузео улогу Милана Недића на преосталој територији која би данас остала још и мања од оне коју су контролисали Немци. Чак и када би у таквом сукобу Русија победила, овде више не би било Срба које би могла да ослободи. Притом, нема сумње, да би се зарад очувања новог поретка Руси лакше договорили са Албанцима и свима осталима него са ојађеним и полууништеним Србима.

Наравно, овај мрачни сценарио има и своју мање мрачну верзију у случају да не дође до отвореног сукоба НАТО-а и Русије. У том случају гушење некооперативне Србије би било постепено, дуже и самим тим мучније. Уместо фактора мира Србија би била означена као болесник на Балкану од кога би сви бежали као од куге.

Бесмислено је зато данас расправљати о томе да ли хоћемо или нећемо да се повинујемо предлозима који долазе са Запада. Са оно мало фигура – једва пар пешака, који су Београду остали у шах партији коју игра са Приштином још од 1974. године, он може да се се нада грешци противника и извуче некакав пат, односно да покуша да дође до краја поља и пешаке замени за јаче фигуре, али ако сруши таблу и фигуре биће дисквалификован за дужи временски период без могућност да настави било какву игру.

Нема сумње да су Србији начињене велике неправде, нема сумње ни да је, као што рече Зоран Милановић, Србији отето Косово, али нема сумње ни да свако разуман ко се нађе пред избором да пред отимачем бира „паре или живот” изабере живот. Чак и када им из куће отимају породично благо већина људи не скаче пред пиштољ него се нада да ће, пре или касније, на овај или онај начин, правда бити задовољена, а отето благо враћено. То је наравно мало вероватно, многи се зато временом навикну, али они који стварно желе изгубљено имају шансу, али само ако остану живи. То важи како за појединце, тако и за народе. Погледајмо Јевреје некада и Немачку данас.

Француско-немачки преговарачки оквир је много ужи и неповољнији за Београд него што је био бриселски, али смисао и вештина политике јесте у томе да се прилагођава новим околностима које (ни) овога пута нису наклоњене Србији. Док Русија није превентивно напала Украјину, Београд је могао да балансира ослоњен на два крила. То је Вучић маестрално и чинио. Данас, међутим, тог другог мотора нема и време је да се авион безбедно спусти на земљу и путници спасу.

Када двоје зарађују породица може да приушти један начин живота, али ако изненада изгуби једну плату, тада мора да се прилагођава на нове околности. Ако у таквој ситуацији за врат дођу дугови, продаје се и породично злато зарад опстанка деце, њиховог здравља и будућности. Неки то раде уздигнута чела и поносно, јер гледају у будућност знајући за шта жртвују благо, а неки уз буку и бес, кукајући за изгубљеним. Ни стил није неважан.

Тренутно је на дневном реду питање ЗСО и наставак преговора у новом оквиру. То је питање око којег би требало ујединити снаге. На дневном реду још није ни предаја ни продаја. Да ли ће и када ће до ње доћи и како ће Србија реаговати тешко је рећи, а година је дуга.

Професор на Филозофском Факултету у Београду