Pare ili život

Često se može čuti da ljudi u Srbiji o Zapadu govore sve najgore. Zapad se vidi kao dubinski iskvaren, zao i što je najvažnije neprijateljski nastrojen prema Srbiji. Interesantno je, međutim, da upravo oni koji o Zapadu misle sve najgore iz tih razmišljanja ne izvode odgovarajuće implikacije, već smatraju da taj zloćudni Zapad neće ili ne može ni na koji način nauditi Srbiji.

Prema Zapadu nemam negativna osećanja, ali na osnovu iskustva i razumevanja političkih zbivanja nalazim da je vrlo realna mogućnost da, ukoliko se za to ukaže potreba, Zapad i NATO, kao njegov vojni instrument, mogu ozbiljno i dugoročno da nanesu višestruku i nenadoknadivu štetu Srbiji. I to ne iz mržnje, niti rukovođeni verskim ili ideološkim motivima, već zbog toga što velike sile – bile one s istoka ili zapada – uništavaju one koji im se suprotstavljaju ili za koje veruju da nanose ili mogu naneti štetu njihovim interesima.

Lista zemalja koje je Zapad samo tokom poslednjih par decenija bez mnogo sentimentalnosti i sa različitim opravdanjima uništio je duga –SR Jugoslavija, Irak, Libija, Sirija. Sada vidimo da isto čini Rusija u pretežno pravoslavnoj Ukrajini.

Istorijski usud je učinio da  je Srbija u prošlom veku tri puta prkosila najvećim silama tog doba – Austrougarskoj u Prvom svetskom ratu, Nemačkoj u drugom i NATO-u - neki će reći, na početku trećeg svetskog rata. Prva dva puta je iz kataklizmi izašla kao pobednica. To iskustvo danas, međutim, može da posluži samo ako se ozbiljno shvati imajući u vidu date istorijske okvire. Za razliku od ranijih vremena, Srbija danas nema ni vojne saveznike, ni odstupnicu za povlačenje, a ni pozitivan prirodni priraštaj koji je u prvoj polovini prošlog veka omogućio da uprkos strahovitim gubicima ne ostane bez potomstva.

Naravno, niko u Srbiji ne želi rat. Ali ni u ranijim situacijama niko to nije želeo, ali je nametan kao logično ishodište određenih izbora koji su pravile naše političke elite u igri velikih sila.

Naravno da niko ozbiljan ne misli da je bombardovanje 1999. godine bilo milosrdna reakcija na navodnu Miloševićevu torturu nad Albancima. Međutim, kada se setimo da Srbija nije dozvolila da NATO trupe prelaze preko njene teritorije, dok se OVK nije protivio ni instaliranju najveće vojne baze koju NATO ima u ovom delu sveta, onda je jasno zašto je OVK od terorističke organizacije postao oslobodilačka organizacija, a Srbija istovremeno od faktora stabilnosti remetilački faktor na Balkanu. Strateško pozicioniranje NATO-a na Balkanu i odnos Srbije prema tom pitanju čak i kada je Zapad bio u relativno kooperativnim odnosima sa Rusijom bio je ključni razlog za odnos prema Srbiji.

Nema sumnje da bi danas, u slučaju otvorenog sukoba Rusije i NATO u ovakvom okruženju nekooperativna Srbija bila uništena i raskomadana za manje od 12 dana koliko je trebalo Nemcima 1941. godine. Jedino otvoreno pitanje je ko bi preuzeo ulogu Milana Nedića na preostaloj teritoriji koja bi danas ostala još i manja od one koju su kontrolisali Nemci. Čak i kada bi u takvom sukobu Rusija pobedila, ovde više ne bi bilo Srba koje bi mogla da oslobodi. Pritom, nema sumnje, da bi se zarad očuvanja novog poretka Rusi lakše dogovorili sa Albancima i svima ostalima nego sa ojađenim i poluuništenim Srbima.

Naravno, ovaj mračni scenario ima i svoju manje mračnu verziju u slučaju da ne dođe do otvorenog sukoba NATO-a i Rusije. U tom slučaju gušenje nekooperativne Srbije bi bilo postepeno, duže i samim tim mučnije. Umesto faktora mira Srbija bi bila označena kao bolesnik na Balkanu od koga bi svi bežali kao od kuge.

Besmisleno je zato danas raspravljati o tome da li hoćemo ili nećemo da se povinujemo predlozima koji dolaze sa Zapada. Sa ono malo figura – jedva par pešaka, koji su Beogradu ostali u šah partiji koju igra sa Prištinom još od 1974. godine, on može da se se nada grešci protivnika i izvuče nekakav pat, odnosno da pokuša da dođe do kraja polja i pešake zameni za jače figure, ali ako sruši tablu i figure biće diskvalifikovan za duži vremenski period bez mogućnost da nastavi bilo kakvu igru.

Nema sumnje da su Srbiji načinjene velike nepravde, nema sumnje ni da je, kao što reče Zoran Milanović, Srbiji oteto Kosovo, ali nema sumnje ni da svako razuman ko se nađe pred izborom da pred otimačem bira „pare ili život” izabere život. Čak i kada im iz kuće otimaju porodično blago većina ljudi ne skače pred pištolj nego se nada da će, pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, pravda biti zadovoljena, a oteto blago vraćeno. To je naravno malo verovatno, mnogi se zato vremenom naviknu, ali oni koji stvarno žele izgubljeno imaju šansu, ali samo ako ostanu živi. To važi kako za pojedince, tako i za narode. Pogledajmo Jevreje nekada i Nemačku danas.

Francusko-nemački pregovarački okvir je mnogo uži i nepovoljniji za Beograd nego što je bio briselski, ali smisao i veština politike jeste u tome da se prilagođava novim okolnostima koje (ni) ovoga puta nisu naklonjene Srbiji. Dok Rusija nije preventivno napala Ukrajinu, Beograd je mogao da balansira oslonjen na dva krila. To je Vučić maestralno i činio. Danas, međutim, tog drugog motora nema i vreme je da se avion bezbedno spusti na zemlju i putnici spasu.

Kada dvoje zarađuju porodica može da priušti jedan način života, ali ako iznenada izgubi jednu platu, tada mora da se prilagođava na nove okolnosti. Ako u takvoj situaciji za vrat dođu dugovi, prodaje se i porodično zlato zarad opstanka dece, njihovog zdravlja i budućnosti. Neki to rade uzdignuta čela i ponosno, jer gledaju u budućnost znajući za šta žrtvuju blago, a neki uz buku i bes, kukajući za izgubljenim. Ni stil nije nevažan.

Trenutno je na dnevnom redu pitanje ZSO i nastavak pregovora u novom okviru. To je pitanje oko kojeg bi trebalo ujediniti snage. Na dnevnom redu još nije ni predaja ni prodaja. Da li će i kada će do nje doći i kako će Srbija reagovati teško je reći, a godina je duga.

Profesor na Filozofskom Fakultetu u Beogradu