Зашто нам (скоро) нико не верује

У недељном издању, 22. јануара, на страницама „Политике” под насловом „Зашто нас (скоро) нико не воли”, изашли су текстови четворице аутора. Из Новог Сада Драгослав Бокан, из Сарајева Душанка Станишић, из Загреба Оливера Радовић и из Подгорице Новица Ђурић.

Нисам ни научник, а ни новинар, него инжењер електротехнике. Средњу школу сам завршио у Загребу, факултет у Сарајеву, а пензију зарадио у Зеници, где сам провео 38 година у миру и две у рату. А 1994. године сам имао две цивилне жртве рата – изгубио сам сина и супругу. Баш због тога залажем се за истину и суживот.

Зато покушавам да дам одговор на питање којим су се бавила и наведена четири професионалца. Њихова предност је теорија, а моја је животна пракса. На питање зашто нас (скоро) нико не воли, мој одговор је – зато што нам (скоро) нико не верује.

Готово у сваком од поменутих текстова видно место заузимају недавни напади на недужну српску децу у Сарајеву и на Косову, као последица мржње према Србима коју изражавају Бошњаци, Хрвати и многе земље Запада. Наводе они све видове мржње испољене према Србима још од 1914. па до ове године. Спомињу се ту и Титова негативна улога, а и Хитлер у неком другом контексту. Много шта ружно што долази с друге стране о „злим Србима” господин Бокан је децидно пренео. И остали аутори су професионално описали ненормалне и неодрживе комшијске, односно међудржавне односе.

Међутим, нико није поменуо питање суживота грађана у наведене четири државе. Нажалост, та реч, коју је нам раније препоручивао патријарх Павле, а сада патријарх Порфирије, постала је имагинарна. Зашто? Зато што је суживот резултанта више компоненти: праштања, помирења, поверења и правде, а народ види да његови лидери и интелектуалне елите нису спремни за то. Српска елита на јавним медијима условљава или потпуно одбија помирење. Једни кажу: „Нема помирења све док свет не призна да је у Јасеновцу био геноцид над Србима”, други (председник једне парламентарне странке) кажу: „С Хрватима никад неће доћи до помирења”. Такве поруке збуњују нас све, а спуштају рампу оним Србима који се још нису одрекли своје дедовине и имају жељу да се врате у Хрватску и Федерацију БиХ.

На питање из наслова, одговор би могао бити и – зато што су Срби, у очима других, сатанизован народ који и не покушава да сам себе десатанизује. Од многих аналитичара може се чути да су Срби у рату деведесетих, па и сада, велики губитници медијског рата. Навешћу само неке примере.

У сећању ми је остала несрећа (за оба народа), која је задесила Бијељину 1. априла 1992. године. Сарајевска телевизија је у Дневнику у 19.30 приказала језиве снимке масакрираних тела на уличним шахтовима, кућним праговима и другим местима у граду. Новинар ТВ Јутел је саопштио: „Данас је Аркан са својом војном формацијом у Бијељини убио 52 припадника муслиманске националности”. Да зло по Србе буде десет пута горе, само два и по сата касније, иста телевизија је вршила пренос конференције за штампу из Њујорка, коју је држао министар спољних послова БиХ Харис Силајџић. Пред неколико десетина светских ТВ камера, уз презентацију снимака из Бијељине, он је изјавио: „Данас су српске паравојне снаге ушле у Бијељину и масакрирале 520 наших грађана”. Он је број жртава увећао за десет пута, али је имао подлогу за то.

На другој страни, за противнике у медијском рату Силајџић је имао српске дилетантске новинаре. На основу лажних изјава појединих српских избеглица из Зенице, у свет су слали неистините оптужбе на рачун бошњачког народа. Почетком јуна 1992. године београдска РТС преузела је од Срне и емитовала вест да је на Челиковом стадиону „Билино поље” формиран логор у којем се налази 3.000 Срба. Стицајем околности тих дана сам скоро свакодневно одлазио на тај стадион. На терену и трибинама виделе су се само птице, а у продавницама и кафићима људи, а не заробљеници.

У то време, без иједног имена жртве, сведока или снимка, почеле су да колају приче о спаљивању Срба у високим пећима зеничке Жељезаре и у ливници КПД „Зеница”. Позване комисије Црвеног крста и других институција само су констатовале да су Срби, у сва три случаја, обмањивали јавност. Да сам избегао из Зенице пре рата, а слушао те лажи, можда бих и ја променио позитивно мишљење о својим комшијама и колегама, Бошњацима. Овако нисам. Наравно, о народу је реч. О злочинцима и лидерима, и њиховим и нашим, немам шта да додам, а ни да одузмем. Не бавим се тиме. У време рата живели смо у истим, тешким условима с народом, а не с њима. Кад говорим о суживоту, односно о праштању и помирењу, опет мислим на народ, а не на њихове злочинце, ма које вере били.

Светко Латиновић,
Каћ