Богови, цареви и људи

Још од најранијих драма Софокла и Еурипида, преко Шекспира и Гетеа, до Ибзена, Бекета и Брехта, човека су интригирале трагичне судбине разних јунака. Ни српским писцима овај књижевни жанр није био непознат. Свој процват српска драма доживљава у деветнаестом веку.

Подробан осврт на тај период дала је доценткиња београдског Филолошког факултета Зорица Несторовић. У својој књизи „Богови, цареви и људи”, коју је објавила „Чигоја штампа” из Београда, осветљава феномен трагичког јунака у драмама српских писаца деветнаестог века. На овогодишњем Стеријином позорју та књига је награђена Стеријином наградом часописа „Сцена” за театрологију, која се додељује на сваке три године.

Интерпретацијом Зорице Несторовић обухваћена су драмска дела Стефана Стефановића, Симе Милутиновића Сарајлије, Јована Стерије Поповића, Матије Бана, Јована Суботића, Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Драгутина Илића и Милутина Бојића.

– Ови писци су остварили занимљиве помаке у изградњи драмског јунака приближавајући се или удаљавајући од његовог чисто трагичког вида. Из те лепезе изостаје Петар II Петровић Његош чије дело „Горски вијенац” није ушло у избор због свог жанровског одређења, иако је у њему најаутентичнији трагички јунак наше литературе, владика Данило, каже за „Политику” Зорица Несторовић.

Ауторка је дела ових писаца интерпретирала не само кроз науку о књижевности и језику, већ и кроз филозофију, психологију и историју уметности ослањајући се, између осталог, на учењаЏефрија Бреретона, Ђерђа Лукача, Артура Шопенхауера, Карла Јасперса и Макса Шелера. Сам наслов књиге алудира на Бреретонову класификацију субјеката у трагедији, по коме се они одређују на основу три базичне врсте моћи – природне или божанске, политичке моћи и природе самог људског карактера.

– Три одреднице у наслову указују на питање моћи које, у својој најједноставнијој формулацији, покушава да истражи која ће снага, на који начин и у којим околностима угрозити постојање човека, наводи Несторовићева.

Српска публика је имала прилике да упозна драму у првој половини XVIII века. Најпре су превођена дела страних аутора, да би се након неког времена наши писци осмелили да и сами пишу оригиналне драме.

– У духу просветитељско-родољубивих тежњи епохе, одговарало се снажној и аутентичној потреби публике тога времена да у драмском облику, преко уметничке форме, на динамичнији и сликовитији начин, савладају лекције из повеснице рода. Родољубиви дух времена обележеног племенитим тежњама ка националном ослобођењу од Турака и образовању модерне државности, свој најизразитији облик у књижевности нашао је управо у драми – објашњава Зорица Несторовић.

Српски писци су најчешће били инспирисани смрћу Уроша Петог, последњег Немањића, и Косовским бојем. Драматичари су приче о добру и злу писали на основу народних предања и сазнања тадашње историографије, пре свега чувене „Историје разних словенских народов најпаче Болгар, Хорватов и Сербов” Јована Рајића. О начину на који су одређени јунаци или догађаји обрађивани унутар драмске структуре, тадашња критика, посебно у времену процвата школе критичке историографије, понекад је судила и према томе у којој мери се писац држао историјске веродостојности приказаног у драми. Нека дела су због тога изазивала велике полемике, као што је то био случај са „Пером Сегединцем” Лазе Костића. Критиковали су га због тога што се није држао веродостојних историјских чињеница у описивању Поморишке битке.

– Замеране су му и извесне дневнополитичке алузије које су пратиле, како су сматрали тадашњи критичари, ликове његовог дела. Наступајући са позиције „одбране песништва”, Костић је истицао да песник треба да следи своје уметничке интенције и да није дужан да има обавезујући однос према историјским подацима.

По том становишту је он био близак Шилеру, наводи Зорица Несторовић.

Српски драмски писци XIX века највише су се угледали на Шекспира и Шилера. Ипак, наши драматичари у почетку нису баш били дорасли својим узорима. Трагику су дочаравали кроз историјске заплете, док су карактери ликова били обликовани једнодимензионално. Популарне су биле драме завере у којој су јунаци увек били протагонисти теме сукоба добра и зла са коначном победом добра. Тек се са појавом Ђуре Јакшића и Лазе Костића тежиште сели са радње на лик. Централну супротност унутар трагичког заплета чини однос између унутрашње слободе и спољашње нужности. Модерна трагика и извире из људског карактера.

– У тренутку када поводом одређене драмске фабуле можемо да одговоримо на питање „ко је крив”, знамо да трагике нема. Трагички јунак заправо и не чини своју грешку, он у њу упада, кривица њему иде у сусрет, а не он кривици. Најбољи пример за то су Стеријина „жалосна позорја”. Дуго се одредница „жалосно позорје” синонимно везивала за жанровску одредницу трагедија. Али, уколико се интерпретацијом сагледа природа Стеријиних јунака, може се уочити да се увек појављују различити облици моралне кривице – појашњава ауторка.

Драме се могу посматрати као књижевно дело или дело намењено извођењу у позоришту. Зорица Несторовић стога наводи како се нада да ће њена истраживања бити од помоћи не само онима који се баве историјом и теоријом књижевности, него и онима који су заинтересовани за позоришну уметност, а и за историју културе.