Добар фудбалер и врхунски тренер

Преминуо је Мирослав Ћиро Блажевић, Хрват због кога је у жалости и Србија.

Један од најбољих фудбалских стручњака на овим просторима и несумњиво  најхаризматичнији тренер од Триглава до Ђевђелије, јуче у Загребу, дан пре свог 88. рођендана, изгубио је дугогодишњу битку са раком. До последњег даха не само да је пркосио тој опакој болести већ јој се, у свом стилу, подсмевао, најављујући неки бољи фудбал, горе, на небу.

Био је добар фудбалер, врхунски тренер и лош политичар, зато што је увек говорио оно што мисли и што му је на души. Самим тим био је драгоцен медијима који су од њега увек могли да добију атрактиван наслов, али и неку поуку која је била и већа и важнија од фудбала.

Тренерским послом се бавио безмало пола века (1968–2015), у осам земаља, а највећи успех остварио је са репрезентацијом Хрватске, када је на Светском првенству у Француској 1998, са генерацијом Просинечког, Шукера и Бобана, освојио треће место. У тој држави га с разлогом називају „тренером свих тренера”, јер био је темељ свих потоњих успеха репрезентације.

Рођен је у Травнику, 10. фебруара 1935, као најмлађе, осмо дете Мате и Катарине Блажевић. Његова прва спортска љубав било је скијање за којe је имао таленат. Са 17 година направио је свој први спортски подвиг: постао је шампион Југославије у нордијском скијању, на Јахорини, 1952, као први такмичар ван Словеније коме је то пошло за руком.

Паралелно је тренирао и фудбал који је изабрао за свој животни пут, јер је – како је касније говорио – увидео да скијање не доноси никакав новац. Са 16 година играо је за први тим Братства из Травника, а са 17 је стигао у Загреб, на позив Динама. Његов играчки узлет зауставила је војска, коју је служио у Чачку две године. Успео је да се врати у форму и да са 23 године добије позив селектора репрезентације Југославије Александра Тирнанића, међутим, на припремама је повредио колено, после чега никад није играо онако како је могао.

После Динама (1954–1955), играо је за загребачку Локомотиву (1955–1957), Сарајево (1957–1959), Ријеку (1959– 1963), а затим је у Швајцарској завршио каријеру, носећи дресове Сиона (1963–1965) и Мутијеа (1965– 1966). У тренерске воде загазио је већ са 26 година, са дипломом ДИФ-а. Почео је у швајцарском Вевеу (1968–1971) са којим је у три сезоне прескочио три ранга и стигао до прве лиге. Тиме је стекао име у тој земљи па је водио Сион (1971–1976) и Лозану (1976–1979) а као привремени селектор и национални тим Швајцарске (1976).

Прекретницу у његовој каријери означио је један новински текст у Загребу, у којем је 1976. године освануо наслов  „Блажевић најбољи тренер на свету!”

„И замисли, ја поверујем у то, и кажем себи – шта ћу ја овде међу Швајцарцима, идем тамо где су најбољи фудбалери, а то је Југославија”, рекао је пре неколико година аутору овог текста, за време интервјуа рађеног у његовој загребачкој „бази” (кафе „Чарли”).

У Југославији је тренирао Ријеку (1979–1980), Динамо (1980–1983, 1985–1988) и Приштину (1985), затим у Првенству Хрватске, опет Динамо, тада под именом Кроација (1992–1994, 2002–2003), Осијек (2002), Муру (2003), Вартекс (2003–2005), Хајдук (2005), Загреб (2006–2008, 2012–2013) и Задар (2014–2015) у којем је завршио каријеру. Радио је и у клубовима у Француској, Грчкој, Ирану, Кини и Босни и Херцеговини, а у ове последње три земље и као селектор. Кратко је био и председник Динама.

У три државе окитио се титулом (Швајцарска, Југославија, Хрватска). Најдубљи траг оставио је као селектор Хрватске (1992–2000) с којом је стигао до четвртфинала на Европском првенству 1996. и до трећег места на Светском шампионату 1998. Крај његове каријере на клупи репрезентације означила је чувена утакмица на „Максимиру”, 9. октобра 1999: Хрватска – Југославија 2:2. Гостима је био довољан бод да се пласирају на „Евро 2000” у Белгији и Холандији.

Национални тим Хрватске преузео је 1992, на позив првог председника те земље Фрање Туђмана (1922–1999), чији је био пријатељ и због кога се учланио у његову странку ХДЗ. Због неслагања са Туђмановим наследником, Ивом Санадером, изашао је из те странке, а затим се 2005. кандидовао за председника државе, као кандидат Странке хрватских бранитеља. Добио је само 0,8 одсто гласова (победу је однео Стјепан Месић) и дигао руке од политике.

Као и осталима у овом запаљивом кутку планете, и Ћири ће се анализирати његова политичка прошлост. Можда није био добар политичар, али су његове поруке увек биле људске. Док су други палили ватру, он је смиривао страсти. Остаће упамћен и његов коментар на испад хрватског репрезентативца Јосипа Шимунића, који је после меча са Исландом, узвикивао усташки поклич „За дом спремни”:

– Шта Шимунић зна шта је НДХ, ко су били Анте Павелић, Андрија Артуковић и други и шта су они радили? Не зна ништа… Ја то не оправдавам, поготово ако покличи алудирају на оно зло који се догодило у усташком режиму. Моја двојица браће, Анто и Јосо, умрли су као усташе, обојица са 17 година, али ја их не оправдавам, као што их није оправдавао ни мој отац. Све што је против човечанства и цивилизованог понашања нико нормалан не може да оправда.

Поред свих фудбалских успеха, иза Ћире остаје нешто много вредније: троје деце у браку са Зденком – Барбара, Катарина и Мирослав, и шесторо унука.