Чему служи скупштински пословник

Дводневна расправа у Скупштини Србије о КиМ личила је на све осим на заседање парламентараца, озбиљних људи од народа изабраних. Била је то, нажалост, права правцата циркусијада. С тим што се „програм” није одвијао испод циркуске шатре, већ у дворани српског парламента. Нико није очекивао да ће се постићи апсолутно јединство, али нико се није могао надати ни да ће се догађати оно што се збивало – променада, шетња салом, прављење селфија, свеукупна вика и дрека, при чему нико никога не слуша, а кулминација свега су и покушаји физичког напада на председника Србије. И кошкања „две стране”, да употребим популарну бриселску „мантру” из саопштења о КиМ. Таква слика је отишла у свет. Многи, а посебно они у Приштини, дочекали су је с нескривеним одушевљењем. За Запад је то била потврда о племенским генима Срба, дивљацима, лошим момцима... Потрошено је много речи на оне који су се овако понашали и креирали такву слику. Илузорно је понављати да су неки из опозиције дошли да искористе својих „пет минута” пред камерама. Многи, посебно даме из тзв. патриотских странака, како себе називају, више су гледале у ТВ екране у дворани и тражиле угао како би ушле у кадар. Било је то трагикомично.

Мислим, међутим, да кривицу и одговорност мора да понесе и председник скупштине. За све време ове циркусијаде он није изрекао ниједну опомену, нити удаљио неког посланика из парламента. А пословник му дозвољава да то учини. Заправо, то од њега тражи. Да ли се и он изгубио у општем метежу, попут фудбалског судије који испусти конце на утакмици па се онда свашта дешава – не желим да тврдим, али ни да оповргнем такву могућност. Готово је невероватно да је све то посматрао не као први човек парламента који има „алатке” да смири разбарушене, већ као посматрач који је збуњен. Помало фарсично делују његове речи да (парафразирам) опозиција говори да нема демократије у парламенту, а ево – има је.

Чудно је овакво резоновање председника парламента. То понашање није демократија. То је анархија. Као у време кад су неки излазили и протестовали не поштујући ни забране МУП-а, ни законе, покушавали да уђу у парламент, излазили на улице без претходно прибављене дозволе која подразумева и одговорност организатора протеста за оно што се дешава... И све је то допуштано у име демократије. Најчешће се чуло: „Ма нека шетају, нека протестују.” Е, то није демократија. У демократији се зна ко шта ради, како се ради, како се ко понаша, шта је дозвољено, шта не, шта значе закони. Сведоци смо како се у демократским земљама полиција обрачунава с онима који руше, пале, који онемогућују кретање. У Србији као да се плаше да ће им неко „пришити” да је то недемократски и зато се надлежни органи снебивају. Боље им је, изгледа, да дозволе све, него да добију „пацке” од „високодемократских” држава. И чињеница је, због лицемерја међународне западне заједнице – то се догађа. Такво понашање полако је постало део праксе.

Колико је познато, у скупштинску дворану посланици могу да унесу само значке, обележје странке којој припадају, а никако не транспаренте од чак три–четири метра дужине. Шта је радило обезбеђење на улазу? Ко је припадницима обезбеђења дозволио да им такве ствари промакну?

Опет се враћам на првог човека парламента који је одговоран за цео парламент, а који је испустио седницу из својих руку. Као главног арбитра, шта га је спречило да спроводи оно што предвиђа пословник, акт за понашање и правила током седнице? Све док се у име наводне демократије све дозвољава у скупштини, лагано се клизи у анархију, која може да захвати све делове друштва, па да закони и прописи не вреде ни две паре. Сличне сцене дешавале су се и на заседању парламента дан касније, кад је на дневном реду било питање из области правосуђа. Зато председник парламента треба чврсто да држи „дизгине” (пословник) у својим рукама и да се искључиво по њему понаша. Ни по бабу, ни по стричевима. Треба кажњавати чланове своје странке кад упадају у реч другима, а таквих случајева је било много, а тако се треба понашати и према другој страни. Нарочито према онима из задње клупе који су дошли да се забављају и свесно ремете рад снимајући „дискусије” своје док други говоре, или за те „потребе” као сниматеља ангажујући колегиницу из странке.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац