Благост камена и драматика метала

На њене монументалне скулптуре у камену у јавном простору можете наићи у шетњи Савским кејом у Београду, Петроварадинском тврђавом у Новом Саду или парком у Врњачкој Бањи, једну у бронзи можете видети у Краљеву... И оне ће бити присутне посредством видео-снимака на изложби која ће у част ауторке – наше велике вајарке Олге Јанчић – бити отворена данас у 13 сати у Музеју савремене уметности на београдском Ушћу. Двадесет њених дела из колекције ове куће – у камену, дрвету, бронзи и алуминијуму – биће доступно уживо и испричаће причу о Олги Јанчић, коју је ауторка поставке, др Рајка Бошковић, музејска саветница, насловила са „Исконско у модерном”.

Управо увидом у стваралаштво Олге Јанчић (1929, Битољ – 2012, Београд) овај музеј започиње вишегодишњи циклус „Уметност и личност, скулпторке из колекције МСУБ”, током којег ће бити представљени опуси наших вајарки које су управо снагом своје личности, превазилазећи и лична и друштвена ограничења обележиле скулптуру 20. и почетка 21. века. Прецизније, реч је о 12 самосталних и 13. групној изложби, на којој ће бити заступљене скулпторке које нису могле бити представљене самостално, пошто се у музејској збирци налазе дела четрдесет једне вајарке.

Објашњавајући своју замисао, Рајка Бошковић каже:

– Назив циклуса проистекао је из сагледавања значаја међудејства личности и уметности, као и уверења да управо личност одређује дело, не само уметничко, него и свако друго. Личност је оно што ми сами градимо, негујемо – а све друге одреднице су често неке условљености, природне или друштвене. Идеја је да се кроз призму личности сагледа уметнички опус, али и да се проникне у утицај уметности на саму личност са једног феноменолошког становишта. Већ средином прошлог века Мишел Сефор скреће пажњу на „скулпторке београдског круга”. Међутим, овим циклусом се обухвата шири период, и то од почетка 20. века до данас, будући да су и на почетку 20. века деловале изузетне ауторке као што су Вукосава Вука Велимировић, Рајка Мерћеп и друге. Скреће се пажња на један низ вајарки које су постигле високе домете без обзира на то да ли су већ признате у стручној и широј јавности, као што су Олга Јеврић или Олга Јанчић, или су због објективних или субјективних околности остале у сенци, као што су Јелена Јовановић, Радмила Граовац, Ксенија Љубибратић и друге.

Враћајући се на тему изложбе, која ће до 2. маја бити пред посетиоцима, наша саговорница истиче да је у свом плодном стваралаштву које је трајало више од шест деценија Олга Јанчић с дубоким разумевањем и доживљајем исконског успевала да скулптурама модерног израза да димензију првобитности, истовремено залазећи у сфере мање ведре стране живота, са свим његовим стрепњама, страховима и патњама.

– У радовима у металу она ствара сугестивно стање ужарене масе, која се претвара у поље згушњавања, „одилажења” облика и масе. На тај начин добија изузетно драматичан израз првобитности материје, у духу енформела, која се снажно и скоро неконтролисано и излива и п(р)ојављује на површини скулптуре, подједнако на рељефима као и на пуној пластици. С друге стране, скулптуре у камену својом заобљеношћу, али и текстуром површине, дају утисак облика као да су настала дејством природних сила, које скоро да не нарушава суптилно, али промишљено обликовање њеним длетом, несумњиво под Бранкушијевим утицајем. Њено „Материнство 2” (1957) у камену, галеријског формата, спада у ред најзначајнијих дела савремене уметности. На сублимиран начин остварено је стање окриља, ушушканости и драгоцености средишта, што јесте суштина стања загрљаја мајке и детета – истиче кустоскиња и додаје да Олга ствара крајње смело, са израженом сензибилношћу иманентном женском бићу.

– Поред несумњивог дара, имала је и добре услове за образовање, као и за усавршавање у атељеу изузетног педагога и уметника Томе Росандића. Нашавши се у озбиљној здравственој ситуацији, у којој су лекари захтевали да напусти скулптуру и директно клесање у камену због озбиљних последица које могу довести чак и до инвалидитета, она се усуђује да прати своје уметничко биће, без обзира на околности, не напушта ни скулптуру, ни клесање у камену. Јер, према њеном сведочењу, управо директно клесање у камену давало јој је, како сама каже, чудесан осећај и доживљај блискости са собом, односно „оним бољим делом себе”. Несумњиво, због таквог истанчаног и продубљеног односа према камену, али и изузетне личности која се одликовала храброшћу, одлучношћу и непоколебљивошћу уверења, Олга Јанчић је постигла врхунска остварења – закључује Рајка Бошковић.

Добитница „Политикине” награде

Олга Јанчић вајарство на Академији ликовних уметности у Београду уписује са шеснаест година (1945–49). Завршава петогодишњу специјализацију у Мајсторској радионици Томе Росандића (1950–1954). Прву самосталну изложбу има 1959. у Уметничком павиљону у Београду. Исте године добија награду за скулптуру на Првом међународном бијеналу младих у Паризу. Излаже на више од 20 самосталних и великом броју групних изложби у земљи и иностранству. Била је у селекцији најзначајнијих изложби југословенских уметника у иностранству. Добитница је значајних награда, међу којима су: „Политикина” награда, Награда за скулптуру на Октобарском салону, Октобарска награда града Београда за скулптуру, и друге. Дела су јој заступљена у бројним музејским колекцијама у земљи и иностранству.