Не окрећи се, Ћиро

Позвао сам пре два месеца Ћиру Блажевића да направимо интервју. Обојица смо знали да би био опроштајни, мада се са Ћиром никада не зна куда ће вас разговор одвести. Можда на месец, можда на покер, у рај свакако.

– Не зај...ј ме, сине мој, знаш ти добро да сам готов – рекао ми је тренер свих тренера. Чули смо се повремено, пошто ми се пре неку годину јавио незадовољан како сам описао његов лик и дело, када је еуфорично подржавао Милорада Пуповца на изборима за европски парламент.

Његова узречица „сине” значи да вас је усвојио без вашег пристанка на старатељство и са њим у вези с тим нема много преговора. Објашњавао ми је да је његова геста о помоћи Србима људска, а несхваћена, а да он, ето, само жели да започне нова ера пријатељства између Срба и Хрвата.

А ко ће је други започети ако неће он, па му није било јасно зашто га нисам насликао као новог месију или хрватско-српског мировног посредника. Тада нисам, сада хоћу, јер си нас све последњи пут превеслао када си умро, доказавши да си био у праву. Зато нас остави овакве какви смо. И не окрећи се, Ћиро.

Шта год да је мислио стари блефер и мангуп, поново је, иако на другој страни неба, усталасао читав регион. Фућкало се Ћири и за много гадније ствари, као онда, када је усред Загреба изјавио како му је последња жеља да га сахране у Кући цвећа. Не само због тога што би с Титом проћаскао о кадровској политици и смуљао да постане шеф Удбе, са онога света.

Ћиро је, наравно, бирајући место свог коначног пребивалишта, опет желео да се домогне насловнице, јер ће бити да је тада био празан дан без вести. А то је идеално време да назовеш Ћиру, да он нешто у ходу смисли и да тираж експлодира. Није се Ћиро зауставио само на ушуњавању у свет Титовог подземља већ је додао гас и шармантно фрљајући, открио своје праве мотиве. Почивајући у Кући цвећа, коначно би се приближио Маракани.

Склон маштаријама и ватромету, Ћиро Блажевић заправо никада није одрастао и остао је дечак у телу старца који у травничкој основној школи, као најмлађи члан фамилије црних усташких униформи, последњи у реду добија ужину и стоички подноси ударце, са типичним осмехом малишана кога очврсне оно што га не убије.

Уосталом, Ћиро је стао и у ред злокобне Туђманове параде, иако је у суштини светски човек који је у Швајцарској и Француској згрнуо огромну лову, а тек онда се вратио овамо како би послао травничким другарима поруку да је бедни Ћиро ипак успео. Са типичним синдромом прокаженог, није био ни окорели хадезеовац, ни клеронационалиста, али су га привлачили симболи новог кичастог и злокобног владара Хрватске.

Ујутру би доручковао са генералисимусом, а предвече би навлачио смокинг, седао у спортски „мерцедес” и претварао се у Ћиру Бонда, кога јуре све Пепељуге града Загреба које би да седну у тренерову златну кочију.

Тај део прошлости Срби су му опростили, јер се, као код сваког шоумена, иза маске кловна крије тужна прича. Под лупом комунистичких власти баца се на спорт и доспева до репрезентације Југославије. Али на дебитантској утакмици ломе му ногу. Свако други би се одао ракији, само је њему кликнуло: можда ће му парчиће колена поново залепити у чувеној клиници у Цириху.

Али за лечење је била потребна кинта, па се запошљава у фабрици сатова. Опет пораз, туга и бол, те ме чуди како није завршио у некој севдалинки Сафета Исовића, уместо у локалном швајцарском фудбалском клубу, ваљда се звао Вевеија, где су начули да се у околини мота талентовани фудбалер из Југославије.

Ћиро постаје играч и тренер, а како му мозак ради као сатови по којима је чачкао, схвата моћ медија. Клуб је безвезан, са лошим играчима, што не смета Ћири да успаљује локалне, успаване новинаре. Одједном, не пишу о украденој чоколадици из супермаркета, већ се појављује Југос који тврди да ће њихов варошки тим освојити првенство Швајцарске. Сутрадан је стадион пун, играчи трче као да су побегли из локалног санаторијума где се лече живци. Од тада Ћиро постаје Пастер и не одустаје од своје генијалне формуле пеницилина за народне масе. Медији, спектакл и он, у центру пажње! Преузима Грасхоперс, па швајцарску репрезентацију, потом и велике клубове у Француској, склапајући дилове са Бернардом Тапијем, опаким босом за тајне фудбалске операције Франсоа Митерана.

Али, проклете жуте дуње. Не можеш их отупити дукатима, па бацити. Ћиро сања Југу, жели нови идентитет и нову крштеницу!

Враћа се у Ријеку, са истом формулом потпаљивања јавности, а затим га путања логично води ка загребачком Динаму, који тавори две деценије без титуле. Одмах је обећава, одмах је и осваја.

Настаје права лудница, а он намигује, ликује, доносећи са собом модни детаљ који ће га заувек обележити. Није то медаљон са сликом мајке који је, као сваки едиповац, држао близу срца, већ је то бели шал који на ветру лелуја око његовог врата. Не купује Ћиро тај штос од Ђорђа Арманија, већ га смишља сам, као свој лични ореол. Ако га други не сматрају свецем, зашто он сам себе не би канонизовао?

Брзо схвата да Југословенска прва лига представља пандан Савезу комуниста, док је игра тек обична представа, а како тада цвета братство и јединство, Ћиро чини исто што и Горан Бреговић, када пише прву рокенрол ствар на албанском језику. Није се, као Брега, дохватио електричне гитаре, већ преузима ФК Приштину. У средини измешаној невидљивом мржњом између Срба и Албанаца, упада Хрват из Травника и одједном, трибине оживљавају. Приштина постаје један од фудбалских центара, а Ћиро се по медијима хвали како изучава Ничеа да би проникнуо у тајне фудбала и полако припрема завршни ударац: долазак у Црвену звезду.

Његов идол је заправо увек био Миљан Миљанић, шеф паралелне власти у Југославији који управља игром на терену и закулисним: то су црни фондови, медији, политика и тајне службе. Ако је Миљан неформални газда источног комунистичког царства, Ћиро жели свој, западни део, па их многи с правом сматрају за последње Југословенчине. Ћиро је знао да га од места фудбалског Тита дели само један, најтежи корак у каријери. То је функција тренера Црвене звезде, митско место тајне и јавне моћи Србије, Југославије и универзума. Зато одапиње запаљиве изјаве да га тражи Звезда, али да он размишља, гледајући у медаљон своје мајке, што у Београду ствара еуфорију и политички земљотрес.

Облак рата формира се над Атлантиком, али крвава киша се очекује тек кад долебди изнад Балкана. Српски представници у органима Федерацији дижу руку за Ћиру, али републички црвени шефови и удбаши су против. Отуда и теза о завери са Робертом Просинечким, јер тешко је претпоставити да је Ћиро изненада ослепео кад је пред њим заплесао најбољи млади играч света, па га дегажира из Динама и предаје на тацни Драгану Џајићу. Могуће да је то био његов фол, јер је за Робијем у Звезду, каже легенда коју ми Ћиро никада није демантовао, већ би се насмејао и сочно опсовао, требао да дође и лично он.

Улазећи у позне године, али никако из јавности, Ћиро је знао да, лучећи харизму као из цистерне, ипак коначно мора учинити неки генијални потез који ће га задржати као константу овог уклетог шпајза Европе и скинути са њега плашт омиљеног Туђмановог дружбеника. То је знао Милорад Пуповац када га је позвао. То је и знао Ћиро Блажевић када га је подржао.

Није тиме желео да изведе неку од својих фора, као што је то учинио после операције простате, када је у замену за мушкост купио црвени „ферари”, објашњавајући да су скупа спортска кола једнако добра компензација за кључни орган у доњем трапу сваког мушког створа који полако отказује. Можда је много пута продао душу, али никада „ферари!”

То је његова тестаментарна порука Хрватима и Србима, Динаму и Звезди. То је желео да последњи пут објави геније и шарлатан, једини и непоновљиви Ћиро Блажевић. Брбљао је о ономе у шта је само он веровао – дакле о себи – а онда би сви остали поверовали да је то могуће. Када би се освестили, постала је истина!