Ne okreći se, Ćiro

Pozvao sam pre dva meseca Ćiru Blaževića da napravimo intervju. Obojica smo znali da bi bio oproštajni, mada se sa Ćirom nikada ne zna kuda će vas razgovor odvesti. Možda na mesec, možda na poker, u raj svakako.

– Ne zaj...j me, sine moj, znaš ti dobro da sam gotov – rekao mi je trener svih trenera. Čuli smo se povremeno, pošto mi se pre neku godinu javio nezadovoljan kako sam opisao njegov lik i delo, kada je euforično podržavao Milorada Pupovca na izborima za evropski parlament.

Njegova uzrečica „sine” znači da vas je usvojio bez vašeg pristanka na starateljstvo i sa njim u vezi s tim nema mnogo pregovora. Objašnjavao mi je da je njegova gesta o pomoći Srbima ljudska, a neshvaćena, a da on, eto, samo želi da započne nova era prijateljstva između Srba i Hrvata.

A ko će je drugi započeti ako neće on, pa mu nije bilo jasno zašto ga nisam naslikao kao novog mesiju ili hrvatsko-srpskog mirovnog posrednika. Tada nisam, sada hoću, jer si nas sve poslednji put preveslao kada si umro, dokazavši da si bio u pravu. Zato nas ostavi ovakve kakvi smo. I ne okreći se, Ćiro.

Šta god da je mislio stari blefer i mangup, ponovo je, iako na drugoj strani neba, ustalasao čitav region. Fućkalo se Ćiri i za mnogo gadnije stvari, kao onda, kada je usred Zagreba izjavio kako mu je poslednja želja da ga sahrane u Kući cveća. Ne samo zbog toga što bi s Titom proćaskao o kadrovskoj politici i smuljao da postane šef Udbe, sa onoga sveta.

Ćiro je, naravno, birajući mesto svog konačnog prebivališta, opet želeo da se domogne naslovnice, jer će biti da je tada bio prazan dan bez vesti. A to je idealno vreme da nazoveš Ćiru, da on nešto u hodu smisli i da tiraž eksplodira. Nije se Ćiro zaustavio samo na ušunjavanju u svet Titovog podzemlja već je dodao gas i šarmantno frljajući, otkrio svoje prave motive. Počivajući u Kući cveća, konačno bi se približio Marakani.

Sklon maštarijama i vatrometu, Ćiro Blažević zapravo nikada nije odrastao i ostao je dečak u telu starca koji u travničkoj osnovnoj školi, kao najmlađi član familije crnih ustaških uniformi, poslednji u redu dobija užinu i stoički podnosi udarce, sa tipičnim osmehom mališana koga očvrsne ono što ga ne ubije.

Uostalom, Ćiro je stao i u red zlokobne Tuđmanove parade, iako je u suštini svetski čovek koji je u Švajcarskoj i Francuskoj zgrnuo ogromnu lovu, a tek onda se vratio ovamo kako bi poslao travničkim drugarima poruku da je bedni Ćiro ipak uspeo. Sa tipičnim sindromom prokaženog, nije bio ni okoreli hadezeovac, ni kleronacionalista, ali su ga privlačili simboli novog kičastog i zlokobnog vladara Hrvatske.

Ujutru bi doručkovao sa generalisimusom, a predveče bi navlačio smoking, sedao u sportski „mercedes” i pretvarao se u Ćiru Bonda, koga jure sve Pepeljuge grada Zagreba koje bi da sednu u trenerovu zlatnu kočiju.

Taj deo prošlosti Srbi su mu oprostili, jer se, kao kod svakog šoumena, iza maske klovna krije tužna priča. Pod lupom komunističkih vlasti baca se na sport i dospeva do reprezentacije Jugoslavije. Ali na debitantskoj utakmici lome mu nogu. Svako drugi bi se odao rakiji, samo je njemu kliknulo: možda će mu parčiće kolena ponovo zalepiti u čuvenoj klinici u Cirihu.

Ali za lečenje je bila potrebna kinta, pa se zapošljava u fabrici satova. Opet poraz, tuga i bol, te me čudi kako nije završio u nekoj sevdalinki Safeta Isovića, umesto u lokalnom švajcarskom fudbalskom klubu, valjda se zvao Veveija, gde su načuli da se u okolini mota talentovani fudbaler iz Jugoslavije.

Ćiro postaje igrač i trener, a kako mu mozak radi kao satovi po kojima je čačkao, shvata moć medija. Klub je bezvezan, sa lošim igračima, što ne smeta Ćiri da uspaljuje lokalne, uspavane novinare. Odjednom, ne pišu o ukradenoj čokoladici iz supermarketa, već se pojavljuje Jugos koji tvrdi da će njihov varoški tim osvojiti prvenstvo Švajcarske. Sutradan je stadion pun, igrači trče kao da su pobegli iz lokalnog sanatorijuma gde se leče živci. Od tada Ćiro postaje Paster i ne odustaje od svoje genijalne formule penicilina za narodne mase. Mediji, spektakl i on, u centru pažnje! Preuzima Grashopers, pa švajcarsku reprezentaciju, potom i velike klubove u Francuskoj, sklapajući dilove sa Bernardom Tapijem, opakim bosom za tajne fudbalske operacije Fransoa Miterana.

Ali, proklete žute dunje. Ne možeš ih otupiti dukatima, pa baciti. Ćiro sanja Jugu, želi novi identitet i novu krštenicu!

Vraća se u Rijeku, sa istom formulom potpaljivanja javnosti, a zatim ga putanja logično vodi ka zagrebačkom Dinamu, koji tavori dve decenije bez titule. Odmah je obećava, odmah je i osvaja.

Nastaje prava ludnica, a on namiguje, likuje, donoseći sa sobom modni detalj koji će ga zauvek obeležiti. Nije to medaljon sa slikom majke koji je, kao svaki edipovac, držao blizu srca, već je to beli šal koji na vetru leluja oko njegovog vrata. Ne kupuje Ćiro taj štos od Đorđa Armanija, već ga smišlja sam, kao svoj lični oreol. Ako ga drugi ne smatraju svecem, zašto on sam sebe ne bi kanonizovao?

Brzo shvata da Jugoslovenska prva liga predstavlja pandan Savezu komunista, dok je igra tek obična predstava, a kako tada cveta bratstvo i jedinstvo, Ćiro čini isto što i Goran Bregović, kada piše prvu rokenrol stvar na albanskom jeziku. Nije se, kao Brega, dohvatio električne gitare, već preuzima FK Prištinu. U sredini izmešanoj nevidljivom mržnjom između Srba i Albanaca, upada Hrvat iz Travnika i odjednom, tribine oživljavaju. Priština postaje jedan od fudbalskih centara, a Ćiro se po medijima hvali kako izučava Ničea da bi proniknuo u tajne fudbala i polako priprema završni udarac: dolazak u Crvenu zvezdu.

Njegov idol je zapravo uvek bio Miljan Miljanić, šef paralelne vlasti u Jugoslaviji koji upravlja igrom na terenu i zakulisnim: to su crni fondovi, mediji, politika i tajne službe. Ako je Miljan neformalni gazda istočnog komunističkog carstva, Ćiro želi svoj, zapadni deo, pa ih mnogi s pravom smatraju za poslednje Jugoslovenčine. Ćiro je znao da ga od mesta fudbalskog Tita deli samo jedan, najteži korak u karijeri. To je funkcija trenera Crvene zvezde, mitsko mesto tajne i javne moći Srbije, Jugoslavije i univerzuma. Zato odapinje zapaljive izjave da ga traži Zvezda, ali da on razmišlja, gledajući u medaljon svoje majke, što u Beogradu stvara euforiju i politički zemljotres.

Oblak rata formira se nad Atlantikom, ali krvava kiša se očekuje tek kad dolebdi iznad Balkana. Srpski predstavnici u organima Federaciji dižu ruku za Ćiru, ali republički crveni šefovi i udbaši su protiv. Otuda i teza o zaveri sa Robertom Prosinečkim, jer teško je pretpostaviti da je Ćiro iznenada oslepeo kad je pred njim zaplesao najbolji mladi igrač sveta, pa ga degažira iz Dinama i predaje na tacni Draganu Džajiću. Moguće da je to bio njegov fol, jer je za Robijem u Zvezdu, kaže legenda koju mi Ćiro nikada nije demantovao, već bi se nasmejao i sočno opsovao, trebao da dođe i lično on.

Ulazeći u pozne godine, ali nikako iz javnosti, Ćiro je znao da, lučeći harizmu kao iz cisterne, ipak konačno mora učiniti neki genijalni potez koji će ga zadržati kao konstantu ovog ukletog špajza Evrope i skinuti sa njega plašt omiljenog Tuđmanovog družbenika. To je znao Milorad Pupovac kada ga je pozvao. To je i znao Ćiro Blažević kada ga je podržao.

Nije time želeo da izvede neku od svojih fora, kao što je to učinio posle operacije prostate, kada je u zamenu za muškost kupio crveni „ferari”, objašnjavajući da su skupa sportska kola jednako dobra kompenzacija za ključni organ u donjem trapu svakog muškog stvora koji polako otkazuje. Možda je mnogo puta prodao dušu, ali nikada „ferari!”

To je njegova testamentarna poruka Hrvatima i Srbima, Dinamu i Zvezdi. To je želeo da poslednji put objavi genije i šarlatan, jedini i neponovljivi Ćiro Blažević. Brbljao je o onome u šta je samo on verovao – dakle o sebi – a onda bi svi ostali poverovali da je to moguće. Kada bi se osvestili, postala je istina!