Ђачка торба с точкићима

Донедавно је за ђачку муку сматрана тешка торба на дечјим леђима. Пуна свега и свачега. И онога што треба, и онога што не треба, а највише онога што ће можда затребати, „а кад ће – не знамо”. Тешка торба оптерећује дечја леђа и кичму и ремети нормалан развоj организма. А не може да се смањи. Додуше, одавно је познато како да се садржај торбе смањи, многи начини за то примењени су у развијеним школским системима. Али, код нас, по правилу, нико није надлежан. Нити би неко пристао да се одрекне свог дела господарења над дечјим временом и радом. Јер право је издавача да понуди што више уџбеника, приручника и свезака, а право је просветних власти да их што више препоруче. Право наставника је такође да за свој предмет сваког часа тражи све те свеске, приручнике, уџбенике... много је градива предвиђено.

Сада се, међутим, појављује нова мука, која ће ову муку с торбом на леђима да утиша. Та нова мука је – торба са точкићима. Улицом поред школе, као и кроз двориште, сваког јутра креће се све више ових коферчића на точкићима, вођених дечјом руком. И ходници су пуни, и учионице. А звук котрљања точкића постаје тужна замена за дечју галаму и разговор. Понекад чак торбу (не аутомобил, него торбу) до дворишта вози родитељ, а поред њега иде дете са још једном, мање опасном, торбом на леђима. Како ли су само успели да их обе напуне?

Родитељи и наставници мисле да деца најзад могу да одахну. Могу ли? Или се можда родила нова мука? И те како. Нова, велика и подмукла. Јер борба са коферчићима одузима деци нека од основних „ђачких права”: право на трчкарање, право на махање рукама и право на ходање у гомили. Ко потцењује ове детаље ђачког боравка у школи, или сматра да их је лако надокнадити у другим деловима дана, грдно се вара. Не воле деца школу само због знања које у њој стичу и радних навика које су лепа припрема за живот, него управо због хармоније између обавеза и слободе, између обавезе учења и дивних елемената слободног трчкарања и махања рукама, између наметнутог седења с вршњацима који морају да ћуте, строго распоређени по клупама, и необавезног смеха и галаме у слободним тренуцима.

Опасна је, дакле, торба с точкићима. Да ли се неко још сећа старих, лепих, шарених торбица направљених од вуне, које лако ударају по леђима дете док трчи ка својој дружини. У њој су се налазили оловка и резач, затим читанка и две-три свеске, али пре свега царица свих уџбеника, чувена свеска Сваштара, у којој се могло писати што год зажелиш, на свим часовима и свим предметима, док тужне свеске и уџбеници наслеђени од старијег брата код куће чекају да се дете врати из школе. Такву једну торбу песник Добрица Ерић носио је кроз Београд као део своје гардеробе.

Данашња торба са точкићима буди у мени једну слику, за коју бих волео да стиже само из данашњих дана, али бојим се да ће је и у будућности бити. Видим ову децу, сада већ одрасле младе људе, како на исти овај начин вуку кофер на точкићима и одлазе на аеродром, ка авиону који ће их одвести у бели свет, где за трчкарање и махање рукама ионако више неће имати ни жеље ни времена.

Јово Кнежевић,
дечји писац