Ни кора хлеба за Србе у Прилужју

Прилужје – Без пратње, возилом Рашко-призренске епархије идемо пут Прилужја, највеће српске енклаве у митровичком региону, која се налази у окружењу албанских села. На 20. километру је магистралног пута Косовска Митровица – Приштина, на километар и по од асфалта, а најближе српско село је Племетина.

Угнездило се Прилужје на ушћу Лаба и Ситнице, на плодној косовској равници. Тог дана, чини се, свих 3.000 Срба, колико их има, скупило се поред новог храма Светог преображења Господњег, друге православне светиње у овом селу. Цркву, која је подигнута у прошлом веку, сада већ називају старом црквом, а кажу, требало је у време комунизма бити храбар па подићи богомољу Света Недеља. И док је пекло августовско сунце, пробијали се Срби до новоотвореног храма, сви у жељи да запале свећу и помоле се за останак на својим вековним огњиштима.

Већ девету годину овдашњи Срби, некада познати по богатству и по фамилијама надалеко чувеним, сада преживљавају тешке дане. Иначе, од марта, овуда више не саобраћају ни возови, који су били једина сигурна веза са северном Митровицом и даље са централном Србијом.

За девет година није уложен ни динар

– Некада су скоро сви мушкарци до рата радили у Обилићу, у термоелектранама „А” и „Б” и на површинским коповима. Овде је сада велика незапосленост и тај проблем траје већ девет година. У последње време, у потрази за кором хлеба, читаве породице одлазе у Норвешку, Шведску, Немачку. Има и породица које су се одселиле у централну Србију, надајући се бољем животу. Овде наша држава коначно мора нешто конкретно да учини. Доста нам је прича о патриотизму и политичара који играју на ту карту – каже нам председник месног одбора села Прилужја Саша Андрић, додајући да са женом и четворо деце, Николом (12), Страхињом (19), Јованом (8) и Анђелом (4), за сада не размишља било куда да оде.

– Чекамо да Београд напокон нешто уложи у ово село. У девет година, од краја рата, овде ништа није уложено. Народ је незадовољан, али трпи – констатује Андрић.

Уто нам приђе омалена жена, рече да се зове Живана Томић и да јој је 56 година. Вели да живи с мужем, који прима „минималац”, и са два сина, који нису запослени, а ћерка јој се удала. „Једва састављамо крај с крајем”, каже, обореног погледа, а затим се и она придружи колони оних који иду пут храма, док ми остасмо уз главну улицу у Прилужју, уз коју су начичкане продавнице свакојаке робе.

У њиве иду само најхрабрији

Мало даље, у импровизованој кафани, за столом седи Зоран Станковић (52), инжењер машинства, некада радник Железнице у Прилужју, сада избеглица са породицом у Новом Саду. Вели, вратио би се када би се и сви овдашњи Срби вратили. Ту је и његов вршњак, Владимир Ковачевић. Каже нам да месечно прима 150 евра, а тим „приходом” издржава жену, троје деце и оца. Некада је радио у елитном приштинском хотелу „Гранд” као шеф сале, а пуне три године после рата није имао ни динара плате.

– Живели смо од хуманитарне помоћи, док се нисам запослио при Унмику, у Вучитрну. Канцеларија ми је овде у Прилужју, али не видим свој живот ту, са странцима – казује Ковачевић, док преврће пред собом захтеве које је слао, како рече, „од северне Митровице до Министарства за КиМ”, тражећи да му држава бар једно дете запосли. А има два сина и ћерку.

Ту је и радник Електродистрибуције Мирко Поповић, којем је 43. година. И он је са фамилијом ту, у Прилужју, и вели да неће никуд одавде. Гледајући у даљину пут Чичавице, планине одакле су у време рата Албанци насртали на Прилужје и на све што је српско, казује да ће уколико Београд овако настави, овде бити тек шака Срба.

А Прилужје, уколико би Београд и помогао, како траже Срби из Прилужја, могло би да буде „центар Косова”. Има Основну школу „Вук Караџић” са 400 деце и средњу, техничку „Никола Тесла” са 150 ђака. У селу је и дом здравља са специјалистичким ординацијама, тако да само теже пацијенте транспортују у северну Митровицу. Иако им је сваки дан у зебњи и страху и иако још увек памте своје сународнике киднаповане одмах по завршетку рата, и иако им је још у свежем сећању покушај убиства Љубише Јаначковића, на којег су у предвечерје прошле године ножем насрнули Албанци, па иако са страхом препричавају пуцњаву када је Српкиња у башти погођена, хоће да верују да за њих иду бољи дани. Иако, како нам рече једна од мештанки, „само Лаб и Ситница знају шта нас сутра чека”. А док ти ишчекивани бољи дани не наступе, гледаће тамо пут својих шума које други секу, и пут њива, оних 350 хектара у које само најхрабрији од њих понекад оду, тек да их „жеља мине”.