Ni kora hleba za Srbe u Prilužju

Prilužje – Bez pratnje, vozilom Raško-prizrenske eparhije idemo put Prilužja, najveće srpske enklave u mitrovičkom regionu, koja se nalazi u okruženju albanskih sela. Na 20. kilometru je magistralnog puta Kosovska Mitrovica – Priština, na kilometar i po od asfalta, a najbliže srpsko selo je Plemetina.

Ugnezdilo se Prilužje na ušću Laba i Sitnice, na plodnoj kosovskoj ravnici. Tog dana, čini se, svih 3.000 Srba, koliko ih ima, skupilo se pored novog hrama Svetog preobraženja Gospodnjeg, druge pravoslavne svetinje u ovom selu. Crkvu, koja je podignuta u prošlom veku, sada već nazivaju starom crkvom, a kažu, trebalo je u vreme komunizma biti hrabar pa podići bogomolju Sveta Nedelja. I dok je peklo avgustovsko sunce, probijali se Srbi do novootvorenog hrama, svi u želji da zapale sveću i pomole se za ostanak na svojim vekovnim ognjištima.

Već devetu godinu ovdašnji Srbi, nekada poznati po bogatstvu i po familijama nadaleko čuvenim, sada preživljavaju teške dane. Inače, od marta, ovuda više ne saobraćaju ni vozovi, koji su bili jedina sigurna veza sa severnom Mitrovicom i dalje sa centralnom Srbijom.

Za devet godina nije uložen ni dinar

– Nekada su skoro svi muškarci do rata radili u Obiliću, u termoelektranama „A” i „B” i na površinskim kopovima. Ovde je sada velika nezaposlenost i taj problem traje već devet godina. U poslednje vreme, u potrazi za korom hleba, čitave porodice odlaze u Norvešku, Švedsku, Nemačku. Ima i porodica koje su se odselile u centralnu Srbiju, nadajući se boljem životu. Ovde naša država konačno mora nešto konkretno da učini. Dosta nam je priča o patriotizmu i političara koji igraju na tu kartu – kaže nam predsednik mesnog odbora sela Prilužja Saša Andrić, dodajući da sa ženom i četvoro dece, Nikolom (12), Strahinjom (19), Jovanom (8) i Anđelom (4), za sada ne razmišlja bilo kuda da ode.

– Čekamo da Beograd napokon nešto uloži u ovo selo. U devet godina, od kraja rata, ovde ništa nije uloženo. Narod je nezadovoljan, ali trpi – konstatuje Andrić.

Uto nam priđe omalena žena, reče da se zove Živana Tomić i da joj je 56 godina. Veli da živi s mužem, koji prima „minimalac”, i sa dva sina, koji nisu zaposleni, a ćerka joj se udala. „Jedva sastavljamo kraj s krajem”, kaže, oborenog pogleda, a zatim se i ona pridruži koloni onih koji idu put hrama, dok mi ostasmo uz glavnu ulicu u Prilužju, uz koju su načičkane prodavnice svakojake robe.

U njive idu samo najhrabriji

Malo dalje, u improvizovanoj kafani, za stolom sedi Zoran Stanković (52), inženjer mašinstva, nekada radnik Železnice u Prilužju, sada izbeglica sa porodicom u Novom Sadu. Veli, vratio bi se kada bi se i svi ovdašnji Srbi vratili. Tu je i njegov vršnjak, Vladimir Kovačević. Kaže nam da mesečno prima 150 evra, a tim „prihodom” izdržava ženu, troje dece i oca. Nekada je radio u elitnom prištinskom hotelu „Grand” kao šef sale, a pune tri godine posle rata nije imao ni dinara plate.

– Živeli smo od humanitarne pomoći, dok se nisam zaposlio pri Unmiku, u Vučitrnu. Kancelarija mi je ovde u Prilužju, ali ne vidim svoj život tu, sa strancima – kazuje Kovačević, dok prevrće pred sobom zahteve koje je slao, kako reče, „od severne Mitrovice do Ministarstva za KiM”, tražeći da mu država bar jedno dete zaposli. A ima dva sina i ćerku.

Tu je i radnik Elektrodistribucije Mirko Popović, kojem je 43. godina. I on je sa familijom tu, u Prilužju, i veli da neće nikud odavde. Gledajući u daljinu put Čičavice, planine odakle su u vreme rata Albanci nasrtali na Prilužje i na sve što je srpsko, kazuje da će ukoliko Beograd ovako nastavi, ovde biti tek šaka Srba.

A Prilužje, ukoliko bi Beograd i pomogao, kako traže Srbi iz Prilužja, moglo bi da bude „centar Kosova”. Ima Osnovnu školu „Vuk Karadžić” sa 400 dece i srednju, tehničku „Nikola Tesla” sa 150 đaka. U selu je i dom zdravlja sa specijalističkim ordinacijama, tako da samo teže pacijente transportuju u severnu Mitrovicu. Iako im je svaki dan u zebnji i strahu i iako još uvek pamte svoje sunarodnike kidnapovane odmah po završetku rata, i iako im je još u svežem sećanju pokušaj ubistva Ljubiše Janačkovića, na kojeg su u predvečerje prošle godine nožem nasrnuli Albanci, pa iako sa strahom prepričavaju pucnjavu kada je Srpkinja u bašti pogođena, hoće da veruju da za njih idu bolji dani. Iako, kako nam reče jedna od meštanki, „samo Lab i Sitnica znaju šta nas sutra čeka”. A dok ti iščekivani bolji dani ne nastupe, gledaće tamo put svojih šuma koje drugi seku, i put njiva, onih 350 hektara u koje samo najhrabriji od njih ponekad odu, tek da ih „želja mine”.