Власт је увек јача од радника

У рубрици Погледи 11. фебруара је објављен текст Бориса Јашовића под насловом „Копоративни (некро)капитализам”, поводом којег желим да изнесем свој став.

Владари америчког капитализма, неко је написао да их је око хиљаду, овом приликом држава Пенсилванија, били су убеђени да ће позната група умова, миротвораца својим прогласом с освртом на актуелне проблеме предлозима и решењима потврдити да је капитализам најбољи систем. Платили су трошкове расправе, приликом које су се састали Филип Ноел Бејкер, први председник комитета за разоружање УН и добитник Нобелове награде за мир, Ева и Лајнус Полинг, носиоци Нобелових награда за хемију и мир, Аурелио Печеи, председник Римског клуба, и др Иван Супек као домаћин у Дубровнику. Након једнонедељне дискусије о разоружању, екологији, људским правима, солидарности у привреди и локалним сукобима саставили су декларацију која је била прихваћена на седници на великој конференцији 4. јула 1976. у Филаделфији, поводом 200. годишњице независности САД.

Заједно са закључцима поражавајућим за богаташе, склоњени су од јавности и предложени темељи покрета светског јединства и уграђена хуманистичка начела која су била предложена конференцији, а која се у целини ослањају на Исусове идеје и поруке, а ево како гласе: очувати живот и уважавати досадашњи напредак, заштитити природу од пропасти, афирмисати људску једнакост и слободу, проширити саучествовање и солидарност на све људе, тражити истину, примењивати истраживања и управљати развој према општој благодети, гајити лепоту и уметност, преносити хуманистичка начела у легалне норме, практиковати светски споразум, сарадњу и мир, бити добар.

Но, када су владари нашим животима добили усвојени документ – који је потписао и њихов економиста др Милтон Фридман, последњу седницу је водио академик др Иван Супек – у којем је писало да је најбољи систем за људски род самоуправни систем, платили су трошкове и документ сакрили од јавности.

Велика већина руководећих кадрова у тадашњим самоуправним предузећима рећи ће вам да је проблем била радничка класа – радници нису хтели да раде, могли су да забушавају, примитивни су да самоуправљају. А никако им не долази до памети да се запитају како су у неким градовима Србије, као што су Врање и Пирот, у односу на људе у градовима Војводине, а поготову Словеније, радиле најуспешније, најпрофитабилније фабрике, да споменем само „Симпо”, „Јумко”, „Коштану”, „Алфу” у Врању и „Први мај” и „Тигар” у Пироту.

Документарни филм снимљен у фабрици „Први мај”, у којем се виде здрави радни услови у фабрици, као и беспрекорно чист и уређен раднички ресторан с калоричном храном, па прекрасан парк са цвећем, травњаком и језерцетом у којем плове лабудови, с клупама за одмор после укусног оброка, приказиван је ученицима у САД као пример одличних услова за рад и леп живот свих запослених, а притом и високопрофитабална фабрика текстила.

Радио сам тешке физичке послове, са завршеном средњом школом био сам руководилац, по дипломирању на Рударском факултету у Београду био сам самостални инжењер, па руководилац у три највећа производна система – „Трепча”, Рудници и железарница „Скопје” и највећи систем за производњу грађевинских материјала на Балкану „Шар” – па ми је било лако да закључим оно што и данас тврдим: да су једини проблем у самоуправном, као у било којем систему, одговорни, пре свега руководиоци у предузећима, као и политичари који су имали власт у тим општинама, градовима и регионима, држави. Никада нису били криви радници. Нису ни могли да буду, јер је власт увек јача од радника, иако је било самоуправљање. Уосталом, не би могле да буду изведене ни оружане револуције у Русији током Првог, а у Југославији током Другог светског рата, да Руска царевина није била у проблемима због рата, док се Краљевина Југославија распала на почетку рата.

Милош Ј. Косовац,
публициста