Vlast je uvek jača od radnika

U rubrici Pogledi 11. februara je objavljen tekst Borisa Jašovića pod naslovom „Koporativni (nekro)kapitalizam”, povodom kojeg želim da iznesem svoj stav.

Vladari američkog kapitalizma, neko je napisao da ih je oko hiljadu, ovom prilikom država Pensilvanija, bili su ubeđeni da će poznata grupa umova, mirotvoraca svojim proglasom s osvrtom na aktuelne probleme predlozima i rešenjima potvrditi da je kapitalizam najbolji sistem. Platili su troškove rasprave, prilikom koje su se sastali Filip Noel Bejker, prvi predsednik komiteta za razoružanje UN i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Eva i Lajnus Poling, nosioci Nobelovih nagrada za hemiju i mir, Aurelio Pečei, predsednik Rimskog kluba, i dr Ivan Supek kao domaćin u Dubrovniku. Nakon jednonedeljne diskusije o razoružanju, ekologiji, ljudskim pravima, solidarnosti u privredi i lokalnim sukobima sastavili su deklaraciju koja je bila prihvaćena na sednici na velikoj konferenciji 4. jula 1976. u Filadelfiji, povodom 200. godišnjice nezavisnosti SAD.

Zajedno sa zaključcima poražavajućim za bogataše, sklonjeni su od javnosti i predloženi temelji pokreta svetskog jedinstva i ugrađena humanistička načela koja su bila predložena konferenciji, a koja se u celini oslanjaju na Isusove ideje i poruke, a evo kako glase: očuvati život i uvažavati dosadašnji napredak, zaštititi prirodu od propasti, afirmisati ljudsku jednakost i slobodu, proširiti saučestvovanje i solidarnost na sve ljude, tražiti istinu, primenjivati istraživanja i upravljati razvoj prema opštoj blagodeti, gajiti lepotu i umetnost, prenositi humanistička načela u legalne norme, praktikovati svetski sporazum, saradnju i mir, biti dobar.

No, kada su vladari našim životima dobili usvojeni dokument – koji je potpisao i njihov ekonomista dr Milton Fridman, poslednju sednicu je vodio akademik dr Ivan Supek – u kojem je pisalo da je najbolji sistem za ljudski rod samoupravni sistem, platili su troškove i dokument sakrili od javnosti.

Velika većina rukovodećih kadrova u tadašnjim samoupravnim preduzećima reći će vam da je problem bila radnička klasa – radnici nisu hteli da rade, mogli su da zabušavaju, primitivni su da samoupravljaju. A nikako im ne dolazi do pameti da se zapitaju kako su u nekim gradovima Srbije, kao što su Vranje i Pirot, u odnosu na ljude u gradovima Vojvodine, a pogotovu Slovenije, radile najuspešnije, najprofitabilnije fabrike, da spomenem samo „Simpo”, „Jumko”, „Koštanu”, „Alfu” u Vranju i „Prvi maj” i „Tigar” u Pirotu.

Dokumentarni film snimljen u fabrici „Prvi maj”, u kojem se vide zdravi radni uslovi u fabrici, kao i besprekorno čist i uređen radnički restoran s kaloričnom hranom, pa prekrasan park sa cvećem, travnjakom i jezercetom u kojem plove labudovi, s klupama za odmor posle ukusnog obroka, prikazivan je učenicima u SAD kao primer odličnih uslova za rad i lep život svih zaposlenih, a pritom i visokoprofitabalna fabrika tekstila.

Radio sam teške fizičke poslove, sa završenom srednjom školom bio sam rukovodilac, po diplomiranju na Rudarskom fakultetu u Beogradu bio sam samostalni inženjer, pa rukovodilac u tri najveća proizvodna sistema – „Trepča”, Rudnici i železarnica „Skopje” i najveći sistem za proizvodnju građevinskih materijala na Balkanu „Šar” – pa mi je bilo lako da zaključim ono što i danas tvrdim: da su jedini problem u samoupravnom, kao u bilo kojem sistemu, odgovorni, pre svega rukovodioci u preduzećima, kao i političari koji su imali vlast u tim opštinama, gradovima i regionima, državi. Nikada nisu bili krivi radnici. Nisu ni mogli da budu, jer je vlast uvek jača od radnika, iako je bilo samoupravljanje. Uostalom, ne bi mogle da budu izvedene ni oružane revolucije u Rusiji tokom Prvog, a u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata, da Ruska carevina nije bila u problemima zbog rata, dok se Kraljevina Jugoslavija raspala na početku rata.

Miloš J. Kosovac,
publicista