Бел епок Оскара Војнића

Барон Оскар Војнић (1864-1914), суботички велепоседник, посветио је читав свој живот путовањима и практично крочио на све континенте. О личности и искуству овог путника и страственог ловца, сазнајемо кроз његове бројне путописе и дневнике, али и на основу збирке предмета и фотографија, пореклом из Африке, Азије и Океаније, које је завештао музејима Суботице (око 300 предмета данас чини део Ваневропске збирке Градског музеја у Суботици) и Будимпеште (150 предмета припада Мађарском националном музеју). Његова збирка предмета и архивских фотографија из Полинезије и Индонезије по први пут се приказује јавности у Музеју афричке уметности изложбом „Кава кава и бетел – обичаји пијења кава каве и жвакања бетела у светлу предмета из Ваневропске збирке Градског музеја у Суботици„ према виђењу Викторије Шимон Вулетић, ауторке изложбе и кустоса Градског музеја Суботице до краја октобра.

Наликујући на некадашње кабинете реткости, ова приватна збирка носи лични печат власника, откривајући његов сензибилитет и афинитете, а истовремено одсликава владајућа уверења и друштвене представе доба у којем је живео.

Један од најлепших периода у новијој историји Европе – вероватно ће се сложити историчари и хроничари културе –  био је belle époque, који је наступио после француско–пруског рата (1871), а трајао је до почетка Првог светског рата. Због општег унапређења квалитета живота овај период примирја између великих европских сила окарактерисан је као златно доба европског друштва, јер је био праћен свим погодностима цивилизације, технолошким достигнућима и „великим надама за будућност“. Бел епок је и дословно епоха нових научних открића, нових праваца и форми уметности (у ликовној уметности art nouveau стил, нарочито изражен у дизајну и архитектури, као и зачеци експресионизма; развој салонске музике и кабареа; рађање филмске уметности и новинске фотографије), као и изума у домену транспорта и комуникације – аутомобил, телефон, авион, електрични шински саобраћај (трамвај). Дух овог узбудљивог, динамичног времена обележеног путовањима осетио се и на нашим просторима, а на сасвим посебан, сећања вредан начин, исцртао је животни пут једног суботичког аристократе, светског путника, истраживача и путописца.

Живот Оскара Војнића може да асоцира на пустоловине описане у роману Жила Верна Пут око света за осамдесет дана (1873). Као потомак лозе Војнића која је држала поседе у Бачкој, био је ослобођен материјалних брига, па се, после завршених студија права у Будимпешти, посветио начину живота који је приличио аристократији тог времена – путовањима и лову. Како је међу вишим круговима 19. века владала права помама за путовањима, Оскар Војнић је, као припадник аустро-угарског племства, био у прилици да обиђе читав континент. Већ са двадесетак година посетио је Египат, Палестину и Крф, а пре тридесете се отиснуо и у северну Америку. Међутим, ова путовања нису била довољна да умире његову знатижељу и глад за авантуром, које су биле подстакнуте општим интересовањем за егзотичне дестинације и русоовским митом о „племенитом дивљаку“. Верујући у представу о човеку који је –нетакнут културом– у свом природном стању добар, многи су сматрали да излаз из тескобе модерног доба треба тражити ван граница Европе, у такозваним „примитивним“ заједницама, које су према еволуционистичким поставкама 19. века сматране почецима људског друштва и културе. Распиривању путничког жара Европљана поготово су ишле на руку историјске околности – заокруживање географских знања и исцртавање мапе света, као и развој колонијализма. Све бројнија путовања колонијалних службеника, трговаца, лекара, војника, мисионара увећала су корпус путописне литературе, изазивајући западњачку имагинацију описом егзотичних детаља и непознатих предела, а захваљујући изуму великих пароброда са челичном конструкцијом, опремљених за прекоокеанска путовања, поморски саобраћај је постао безбеднији и удобнији.

Крајем 1906. године Оскар Војнић се одважио на пут у најнедостижније делове света. У Европи се укрцао на брод којим ће отпловити до Кине, југоисточне Азије, Аустралије, Новог Зеланда и острва Тихог океана (Тахити, Фиџи, Тонга, Самоа). Потом су уследила путовања по Африци (Уганда, Судан, Кенија), Индији и Индонезији (Суматра, Јава и Бали) која су наликовала на сафари туре, јер су биле мотивисана ловом – страшћу са којом се упознао још у равници. Са тих ловачких похода доносио је ловачке трофеје, фотографије лова и урођеника, као и накит, оружје, одећу и предмете свакодневне намене.

(/slika2)Запажања која Војнић износи у својим путописима са Пацифика, приликом сусрета са припадницима острвских културама, одликују се објективношћу и суздржаношћу углађеног европског господина, али ипак одају чуђење над новим, необичним. Уз белешке, он прави фотографије које обилују призорима локалног становиштва и њихове одеће, грађевина, свакодневног живота, али и природног окружења. Један део његовог фото материјала данас је у власништву суботичког Градског музеја, док се преко хиљаду фотографија чува у Мађарском националном музеју у Будимпешти.

Током путовања, Оскар Војнић прикупља предмете које сматра необичним, другачијим, лепим. Посебно је заинтригиран древним обредом испијања кава каве, психоактивне супстанце са благим, опуштајућим ефектом, а без које се не може замислити ниједан важнији друштвени догађај. Европљани су обавезно били нуђени овим напитком током посете полинезијским селима. На скоро идентичан обичај –жвакање лишћа бетела– Војнић је касније наишао у Индонезији.

Посуде и алат за припрему и чување кава каве и бетела чине битан део његове океанијске и индонежанске збирке. Поред различитих куриозитета, које су такође у саставу океанијске збирке, место је нашло и неколико драгоцених примерака полинежанских простирки, познатих под називом тапа. Тапа простирке, начињене од коре дрвета и осликане геометризованим мотивима и симболима, данас се могу видети у свим престижним галеријама и музејима света. Веома су цењене због дуготрајног и компликованог процеса израде, као и због чињенице да су и у матичној култури представљале драгоценост која се поклањала или представљала ознаку краљевског статуса.

Барон Војнић окончао је живот у педесетој години под мистериозним околностима, током боравка у Порт Саиду (Египат), прекидајући своју путничку и животну одисеју. Премда је имао изражен осећај за авантуру, мотиви његових путовања не могу се објаснити искључиво хедонистичким побудама. Његов пионирски дух био је склон новинама и сталном померању граница друштвених конвенција. О томе колико Војнићева интересовања иду укорак са интелектуалним идејама европске авангарде, говори чињеница да је боравио у Полинезији исте године (1907) када је Пикасо, одушевљен уметношћу Океаније и Африке, купио свој први предмет „примитивних“ народа – полинезијску Тики фигуру (из ове фасцинације развиће се Пикасов кубистички период).

Радозналост и одважност начинили су од Оскара Војнића светског путника и истраживача, а својим животом утиснуо је траг, који можемо да пратимо и данас, након више од сто година, захваљујући његовој заоставштини.