Паркур

Израз људи који се шетају по ликовним галеријама открива лоше прикривено разочарање пред чињеницом да ту висе једино слике. (Валтер Бенјамин, „Једносмерна улица“)

Чак и онај ко не зна да зна за „паркур“ (паркоур, фр. – прећи преко или кроз), видео га је у француским филмовима Такси (1998) и Тринаести дистрикт (2004), Јамакаши (2001) и Јамакаши, кћи ветра (2004), које је продуцирао Лик Бесон, или у филму Казино ројал (2006), или у музичким спотовима Мадоне (Јумп или Хунг Уп), Дејвида Гуете, Ерика Прајдза...

За почетак, замислите, наспрам неба, између кровова небодера високо изнад блиставог булевара, у смелом скоку, фигуру која чини синтезу Тарзана у Њујорку, нинџе, кунг-фу борца свих животињских стилова, циркуског акробате, олимпијског гимнастичара и суперхероја као што је Дердевил...

Да прекратимо сваку недоумицу: паркур – слободно трчање, „трасирање“ – јесте умеће градског пешака да се креће највећом могућом брзином, без застајања и заобилажења, превладавањем препрека, ма колико несавладиве изгледале. кроз било какву урбану зону, служећи се искључиво способностима сопственог тела, уз помоћ било које спортске, борилачке, планинарске, плесачке или друге вештине, прикладне савладавању терена пред собом. Као да га ђаволи гоне, чак и кад није тако.

Под тим именом измислила га је 1988, у париском предграђу Лис, група тинејџера, руковођена данас легендарним Давидом Белом и Себастијаном Фуканом. Били су у стању да трче, скачу, веру се и премећу преко кровова, уличних „кањона”, цевовода – практично било чега што чини модерну урбану средину. Поседовали су изузетну физичку окретност и спремност, па је Бел, рецимо, био у стању да прескаче возила и раздаљине од по девет метара између кровова.

„Трасери” тај флуидни прелаз из елемента у елемент покрета, тако разнородних вештина као што су капуера, кунг-фу, акробатика, гимнастика, описују као „прелаз преко препрека“, „уметност покрета“ или „уметност заметања“.

Иако се брзо раширио по свету и део га клубова сматра екстремним спортом, значајан део „трасера“ инсистира на складу дух/тело, али и на одсуству било каквог такмичарског духа. Групе су, углавном, окренуте самоусавршавању индивидуе и саме вештине, која је још увек у повоју, али и стању превирања („слободно трчање“ Фукан одваја од Беловог „паркура“, а ово се опет дистанцира од „трикераја“, алтернативног спортског покрета који обједињује борилаштво, гимнастику, брејкденс, капуеру, итд. Оно што их све уједињује јесте презир према елити, било каквој селекцији или хијерархији међу трасерима, бесмислу речи победа или пораз, ривалитету. „Паркур” не припада корпорацијама, спонзорима, медијима и људима који би да га „гледају код куће“. Они вреднују „узајамно поштовање и солидарност у напредовању, како појединаца, тако и заједнице“ (Џулијан Донован). 

Попут Балзаковог Ежена де Растињака, и „трасери“ изазивају Град. Само, они су онај много опаснији Растињак, кога не можете просто поткупити титулом аристократе или имањем богаташа. Будући да припадају углавном сиромашним слојевима, за које су чак и лична возила недостижан сан, они имају за шта да криве Град: он је малобројнима мајка, а маси маћеха. Град је опасан, град је звер и џунгла која је крије.

Новоуведено наплаћивање улазнице чак и у саборну Гучу (град!?), потврђује статус Града као (амфи)театра, музеја, галерије, дакле најпре ризнице – коју посвећени могу посетити и у њој уживати. Може ли се приговорити другима што га доживљавају као локацију достојну пљачке и, најзад, затирања?

(/slika2)Ипак (за сада) „трасер“ бира да се не свети. Усред париског саобраћајног колапса, када аутобус не стигне, Давид Бел, бивши маринац, магацински радник, ноћни чувар, из свог предграђа до свог посла у центру Париза, успешно примењује „природни метод“ – јурећи преко кровова, зидова и осталих градских запрека, престижући било који аутобус. Аплауз средине, који је том приликом побрао, лансира га до успешних професија спортског тренера, каскадера и глумца. Овај Растињак нам указује на еволуциони аспект „паркура“: цивилизација Града данас ствара новог (нат)човека, хомо метрополис паркуриенсиса, савршено адаптираног пешака који је, лишен икаквих технолошких продужетака, у стању да преживи напоре, опасности и хороре сопствене метрополе.

У „трасирању“ најзад све спортске, борилачке, па чак и плесне вештине, и/или њихови елементи, проналазе своју универзалну, праву корист, у синтези која је онолико лична колико су то способности духа и тела индивидуе да их прихвате, примене и корисно искомбинују. Наравно, смисао „паркура” и даље је тешко ухватљив, баш као што је то и сам „трасер” у свом окружењу.
Постоје неки „елементи филозофије слободног трчања”, али и оно само је још толико младо колико и његови најмлађи такмичари, па му не треба превише приговарати због позерских детињарија полупресно преузетих из самурајске/зен етике, естетике и метафизике.

За сада „паркур“ опрезно избегава (или скрива) било какву форму друштвеног ангажмана, али Себастијан Фукан (појављује се у улози бомбаша Молаке којег гони агент 007 у најновијем филму Казино Ројал) као „теоретичар“ покрета, окреће кормило у правцу уметности. Слободно трчање тежи „савршеној флуидности и чистом гесту“ (Рађање уметности), што га ставља раме уз раме са Етјеном Декруом и ионако прилично нејасним физичким театром.

Добри дух наше авангарде Бранко Вучићевић подсећа да наш концептуални и перформанс уметник Неша Париповић (1942), у свом филмском експерименту НП 1977 (1977) бележи сопствене, веома препаркуровске, скокове преко кровова и верање уз зидове: „Суштина Париповићеве уметности може се подвести под синтагму ’постајање уметношћу’ под којом подразумевамо нерастављиву структуру уметничке активности и бивања уметником која дестабилизује границу између свакодневне животне праксе и стварања уметности.”