Спирала смрти, бола и страха

Ако смо протеклих годину дана стрепели где ће нас све одвести рат у Украјини, сада је сасвим јасно да идемо ка лошем. Већ неколико месеци, а нарочито после говора руског и америчког председника пре неколико дана, види се да ће се најцрње слутње остварити и да следи ескалација рата, али не само по интензитету у Украјини, него и да ће се извесно проширити. Због тога је за ових годину дана број држава заинтересованих за исход овог европског (или светског) рата све већи. Нико више не говори о миру. Нема чак ни наговештаја да су могући бар мали покушаји да се преговара о решењу.

Иако се немачка министарка спољних послова Аналена Бербок „истрчала” рекавши да европске државе воде рат против Русије, тренутно на страни „западних сила добра” гину само украјински војници, ако се изузму добровољци и плаћеници из држава њихових савезника. С друге стране гину Руси, и то много, али за њих је овај рат постао борба за опстанак, јер су схватили да ће га у супротном поново водити – на својој територији. Зато ће се ићи до краја, ма шта неко под тим подразумевао.

Пред годишњицу рата, према различитим обавештајним изворима, и једна и друга страна се недељама спремају за офанзиву. Из Кијева најављују „нешто посебно значајно” за дане око 24. фебруара, али су истовремено морали да смирују становнике да руски авиони неће у јатима надлетати главни град Украјине, јер ово није Други светски рат и не ратује се више на такав начин. И у руским граничним подручјима издата су упозорења због могућих ракетних напада.

Украјина није успела у остварењу наводне новембарске препоруке шефа ЦИА Вилијама Бернса да напредује на бојном пољу што је пре могуће, како војна подршка не би почела да опада. У Вашингтону су републиканци све гласнији у захтевима за ограничење помоћи Украјини, па чак и за њен престанак. Према последњој анкети Ипсоса и Ројтерса, подршка америчких грађана опала је за више од 25 одсто. Генерално, Запад непрекидно говори о јединству, али међу државама које су увеле санкције и војно и финансијски помажу Украјину једнако расте запитаност докле ће све то ићи.

После Путиновог говора у савезној скупштини, где је најавио одлучност да ће се Русија бранити по сваку цену, па чак и нуклеарним оружјем, уколико то прве учине САД – овај рат је за Русе прерастао у отаџбински. Од очекивања да ће Путинов режим, због губитака на фронту или дејства санкција, бити свргнут изнутра или споља, у шта су се полагале велике наде – сада очигледно више нема ништа.

Ма како то звучало, Кремљу се не жури. Руси су успели да стрпљиво поднесу три велика пораза у протеклој години, укључујући и базично погрешну процену да ће „специјалну операцију” завршити с минималним снагама од 150.000 војника. Улози на Западу такође расту. Мало ко сумња у вољу да ловци НАТО-а буду испоручени Украјини, а за оружје дугог домета чак и „Њујорк тајмс” пише да се можда већ налази у украјинској позадини, јер се дешавају необјашњиви напади дубоко на руској територији (војни аеродром), а један од њих је јучерашњи напад на дубоко залеђе у Мариупољу, који је ван домета америчких ракета „химарс”. Али већ и са тенковима постоје озбиљни проблеми. Пољска, која је најгорљивији заговорник рата до краја, може одмах да испоручи немачке „леопарде 2”, чим се заврши обука на њима, али се сада испоставило да нема резервне делове за њих. И то не због тога што је немарна, него зато што их ни друге државе немају – јер их нема ни сама Немачка.

Трагедија украјинског народа је у томе што у потпуности зависи од западног наоружања и његове воље да им помогне. То је двосекли мач који може довести и до победе и до пораза, али у оба случаја подразумева чињеницу да Кијев не може да одлучује о томе колику жртву може да поднесе и докле. Украјинцима мало значе речи бившег британског премијера Тонија Блера да ће се рат завршити онда кад Путин схвати да неће успети. Или кад им Ђорђа Мелони каже да сваки мир који подразумева предају Украјине не може бити прави мир. Онај ко није био у рату или је заборавио како он изгледа, губи из вида да сваки човек у једном тренутку почиње да жели крај, а протекло је много дана у којима су то Украјинци могли да пожеле. Желели су то и становници Донбаса, али у претходних осам година тај „њихов” рат за Запад није постојао, барем не у овом облику идентификације.

Зашто се Путину не жури?

Зато што је рат у Украјини само један појавно страшнији облик међународне прекомпозиције. И она се већ озбиљно реализује. Вођен политичким и економским интересима својих држава, политички исток, који обухвата и јужне континенте, има своју историју, сећања и осећање за правду. У неколико суштински важних држава ускоро се одржавају избори, а украјински рат их је већ довољно оптеретио. То свакако не значи да ће на следећим председничким изборима победити Доналд Трамп или Рон де Сантис. Али дубок траг оставља Трампово упозорење да трећи светски рат никада није био ближе и да корист од тога имају једино „дубока држава” у Пентагону, Стејт департменту и војно-индустријски комплекс. Или Де Сантисова констатација да Бајден у Украјини води политику „бланко чека”.

Иако се показало да санкције нису економски срушиле Русију и да су више наштетиле Европи, или баш због тога, Г7 поново позива на наметање нових. Али Индија је у оквиру Г20 већ јасно најавила да не жели да се о томе расправља на самиту.

Кина је позвала САД да предузму прве кораке ка оживљавању СТАРТ-а и изашла с мировним планом за Украјину, вођена својим уверењем „данас Украјина, сутра Тајван”. Мало ко верује да тај план може заиста да буде прихваћен, али га Запад схвата као забијање ножа у леђа. Уколико одбију да барем разговарају о Глобалној безбедносној иницијативи, а то би био други пут да га одбијају (први је руски план из децембра 2021), неутралне државе, за чији глас се грчевито боре САД, могле би да пређу на супротну страну.

Зато рат у Украјини јесте историјска прекретница, која значи стварање постзападног светског поретка и зато се Путину не жури, јер Запад јесте тренутно уједињен, али је и све мање утицајан.