Сад је и друго место у лиги угрожено

Учи се и на туђим грешкама. Партизан не уме ни на својим. По ко зна који пут је просуо оно што се већ поставља за гозбу.

Предност из Кишињева од 1:0 је увећао чим је почео реванш. И, по свему, а још се и играло на његовом стадиону, пут ка победи је био рашчишћен. Али, испао је из воза. С његовом картом тираспољски Шериф је с 3:1 у Београду отпутовао у осмину финала Лиге конференција.

Много се претходних поколења „црно-белих” тако угрувало. Чак ни овом то није први пут. Понекад се учини да је градиво коначно научено једном за свагда. Рецимо, јесенас када је у обе утакмице савладан Келн, а мало је оних који могу да се похвале да су изашли као победници из оба мегдана против неког немачког заточника.

Кад се против Младости из Новог Сада одигра тако да би се, да може, од бруке и земља под ногама отворила, што би против дугогодишњег шампиона једне европске земље било боље!? Јесте да Молдавија није нека фудбалска сила, али...

Још док је био фудбалер Кројф, касније и прослављени тренер, наглашавао је да играч све време мора да буде у игри. Партизанови су, тако изгледа, само физички присутни. Као да не гледају снимке са својим учинком. Грешке се догађају, али кад учестају, онда је то већ нешто друго. Без обзира на знање, које може да буде чак и скромно, фудбалска азбука мора да се има у малом прсту.

Да ли је Саничанину први пут да остане као риба на сувом? Одакле му помисао да поред ВАР-а играње руком може да остане непримећено? Марковић је против новосадске Младости у првих десет минута припремио противнику шансе за оба гола. Када је прекјуче Диоп добио лопту уместо да похита ка њему, да му скрати угао, да се испрси пред њега, он је не само остао где је био, па му је тако служио као оријентир, где да пуца, него му је још и леђа окренуо! Да, може да боли, ако га лопта погоди, али не и ако он њу одбије... Филиповић се, неки трен пре тога, повлачио ка казненом простору оставивши на миру играча на кога је пазио. И та акција гостију се завршила другим поготком за њих. Ситница до ситнице и пропаде велика ствар!

Нису они једини, који то или не виде или неће да виде. Буде и прође. Фудбал је то, идемо даље. И онда се поново на истом месту саплету на исти камен.

Ако се тражи кривац Петрић је понудио себе. Он и јесте кривац, али далеко од тога да је једини. Између осталог зато што је и у претходним оваквим приликама прихватао да буде громобран. Пошто се испоставило да се тиме ништа није поправило ред би био да проба другачије – да јавно каже шта је ко урадио лоше, а шта добро. Можда би то продрмало играче, јер нико не жели да се нађе на стубу срама. Овако се преко непојмљивих грешака олако прелази и кад су оне кобне, а да се не прича да се одмах забораве ако није било болних последица.

На питање да каже има ли разлике кад се игра у Вардару и Црвеној звезди Најдоски, а то је било пре него што су „црвено-бели” освојили Куп шампиона, овако је одговорио. Да је Вардар победио у Сарајеву Жељезничар с 5:1 о томе би се у Скопљу причало с колена на колено. Кад је то урадила Звезда неки човек из управе клуба му је замерио за примљени гол. Најдоски није разумео у чему је проблем: „Па, победили смо с 5:1”. Објашњено му је: „Ти си одбрана. Ти си изгубио с 1:0.”  У наредном колу су „црвено-бели” савладали винковачки Динамо с 4:0. Кад му је тај исти човек приговорио што је „његов играч” био у шанси Најдоски се правдао да није био гол. Тада је уследило наравоученије: „Није дао гол и зато је у Винковцима. Онај у Реалу би дао гол. А ти треба да играш против Реала.”

Илић је у Молдавији ушао у игру да попуни брешу насталу Вујачићевим искључењем. У реваншу је место у саставу добио искуснији Саничанин, иако је Илић имао специфичну предност – већ се борио, и то, и по тренеровој оцени, врло успешно против тих истих Шерифових нападача, који су дошли у Београд.

После вођства Партизан је оставио одрешене руке противнику уздајући се у свој противнапад. Да ли је то била Петрићева замисао или су се играчи спонтано определили за такву зихерашку тактику није битно, али јесу последице због начина размишљања. Зар се не намеће само по себи да се ошамућени ривал дотуче, а не да му се пружи прилика да дође себи!?

Партизан нема ни средњи ред, који би задржавао противника далеко од свог гола, нити диктирао игру и стварао шансе својим саиграчима. Његове узданице су истрошени или недовољно опорављени играчи. С једним таквим некад и може да се провуче, али кад их је више таква везна линија ће да се покида. „Црно-бели” имају врло употребљиве нападаче и штета је за клуб што нема ко да им створи шансу, него они сами морају и ту улогу да обављају (Менигу је гол наместио Гомес).

Партизану је од свега преостала само још борба да задржи друго место у првенству. Ако се у њему сами најозбиљније не преиспитају питање је да ли ће бар то да им пође за руком. А успеју ли у томе нипошто не треба да се бусају у прса. Пред себе морају да поставе много више циљеве, много теже задатке и да себи не гледају кроз прсте.