Пружили руку када је било најтеже

Зграде претворене у прах, ваздух испуњен прашином, непријатни мириси и бројна погребна возила на улицама... тако је изгледао у земљотресу разрушени турски град Хатај када су га пре неколико дана напустили наши ватрогасци-спасиоци. У међувремену ову област у близини границе са Сиријом погодио је још један јак потрес у коме је било и страдалих и повређених.

Наша спасилачка мисија Сектора за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова провела је у Хатају десетак дана и успела да лоцира три живе особе и учествује у проналажењу 23 мртве. На крају једног од најкомпликованијих масовних спасилачких подухвата наши момци испраћени су као браћа која су пружила руку када је било најтеже.

– На дан када се догодио земљотрес, 6. фебруара, упућени смо у Турску. Први део тима слетео је на аеродром удаљен од Хатаја 180 километара. Ту смо се јавили штабу Међународних снага Уједињених нација који сарађује с националним штабом Турске. Пут погођеног дела кренуло је нас неколико већ сутрадан авионом „Туркиш ерлајнса”, док су остали пристигли у среду конвојем. Дуж пута до Хатаја „пратиле” су нас слике урушених објеката, али није изгледало тако страшно. И када смо дошли у Хатај, у предграђе, видели смо једну-две оштећене куће. Али када смо стигли у трусну зону, изгледало је као да смо дошли на место нуклеарне катастрофе. Све је претворено у комаде бетона и арматуре – прича Давор Видовић, вођа Специјалистичког тима за спасавање из рушевина.

Наши спасиоци смештени су у шаторски камп у близини стадиона и делили га с тимовима Италије, Кине, Хрватске, Босне и Херцеговине, Грчке, Јужноафричке Републике, Омана...

Иако Турци имају добру службу за спасавање и трудили су се да помогну пристиглима, било је јасно колико их је ово погодило.

– Видели смо шта недостаје па нам је одмах упућен нови контингент људи и опреме из Ниша. Ту је било и ватрогасно возило и ауто-цистерна с водом. Показало се да је то био прави потез. У граду није било текуће воде, струје, мобилна телефонија је била лоша. Ова опрема заједно са уређајем за ослушкивање, за видео-претрагу терена и нашим псом Зигијем, омогућила нам је прави рад на терену. Наша мисија је спасилачка. Тражимо живе, али на том путу наилазимо и извлачимо погинуле. Туга је када вас људи преклињу да виде своје мртве, да их преузму и сахране како ваља – прича Видовић.

Како би све издржали, подели су се у смене, јер је боравак на терену трајао и по неколико часова. Била је то борба надљудска борба са рушевинама и временом.

Када су наши кретали кући, град је био у још горем стању него када су дошли, јер је у међувремену било још земљотреса који су изазвали додатна урушавања и кренуло је рашчишћавање терена.

– Грађевинске машине су ломиле бетонске плоче да би се дошло до преживелих и мртвих тако да су зграде претворене у прах, а на све стране је „владала” прашина од које није могло да се дише и гледа. Како је температура у току дана била око 12 степени већ се почео осећати непријатан мирис лешева. Погребне службе су биле на сваком кораку и одвозиле мртве са улица – сведочи Видовић.

Али Хатај није био град духова. Било је ту чланова рударских служби, спасилаца, преживелих...

Давору је ово пета међународна мисија. Учествовао је у спашавању у поплавама у Скопљу, у земљотресу у Албанији, у гашењу шумских пожара широм Северне Македоније и у Грчкој.

Искуство и обуке које је прошао у Француској, у Русији, у Сингапуру... сјединили су се када је крочио на тло Турске.

– Ово што се десило у Турској не може се упоредити ни са чим што сам видео. То се можда доживи једном у животу – рекао је Видовић и истакао да су им највећа подршка у овој мисији били МУП, Сектор за ванредне ситуације и породице које су стрепеле за наших 45 момака.

Зиги „звезда” тима

„Звезда” тима био је пас Зиги, захваљујући којем су лоциране три живе особе. Али је и њему Турска била „ватрено крштење” јер је први пут летео авионом и суочио се с катастрофом која се ретко виђа.

– Зиги се на терену показао као прави професионалац. Знао је зашто је дошао, шта треба да ради... У њега смо гледали отворених очију. Чекали сваки његов лавеж – знак да испод рушевина има живих. Али и Зиги се повредио, посекао је шапу јер је све било пуно арматуре и поломљеног стакла... Брзо се, срећом, опоравио и наставио с претрагом. Мало му је теже пао пут назад и „медијска пажња”. Посебно када смо били на телевизији. Сви су прилазили да га помазе, да се сликају с њим. Када је требало да уђе у службени аутомобил „одбио је сарадњу”. Као да је рекао: „Аман, људи, доста је.” Али одрадио је све момачки – прича Видовић.

Чудо испод рушевина

Живу седамнаестогодишњу девојку наши спасиоци нашли су четвртог дана потраге, и то приликом откопавања осмоспратнице.

– Радили смо у „таласима”, мало људи, мало багери, како зграду не би додатно урушили. У једном тренутку Зиги се узвртео на једном месту, али није залајао. Нисмо били сигурни да ли има неко жив па смо наставили с откопавањем. Одједном се у бетону отворила рупа и зачуо се глас. Био је то шок. Најежим се и сад. Преплавио нас је осећај који не могу да опишем. Али настао је проблем. Мештани су потрчали преко нас да извлаче девојку. Једва смо их обуздали, а било је важно да јој први приђемо ми. Требало нам је око сат и по да све обезбедимо и извучемо је како треба. А тада – срећи није било краја – сведочи Давор.