Полигон осредњости и политиканства

Берлин – По чему ће се памтити 73. Берлинале? По већински осредњим филмова у главном такмичарском програму; по кратком боравку холивудског мага Стивена Спилберга, којем је уручен „Златни медвед” за свеукупну каријеру; по томе што се тениска легенда Борис Бекер само два месеца по изласку из затвора појавио лично на црвеном тепиху као звезда биографског документарца о њему... И наравно, по Волoдимиру Зеленском, који је усред рата у Украјини, чији је председник, пронашао времена да се обрати и публици Берлинског фестивала, баш као што је то чинио током прошле године на сваком важнијем светском фестивалу.

На самом отварању обратио се публици речима: „Филм може да превазиђе границе и зидове, било стварне или идеолошке”, алудирајући на Берлински зид који је одвајао Запад од Источног Берлина, управо на Потсдамер Плацу, где се последњих година одржава Берлинале. А онда је само два дана касније холивудски глумац и редитељ Шон Пен у документарцу „Суперсила”, који је режирао у сарадњи са Ароном Кауфманом, уз површну слику онога што се данас дешава у Украјини, током интервјуа са њим показао и сва глумачка умећа Зеленског користећи и инсерте из популарне телевизијске серије у којој је управо он као комичар играо лик председника. Филм је сниман тик пред почетак великог сукоба, а у Берлину се на конференцији за новинаре Шон Пен трудио да објасни да „није реч о пропагандном филму”. Уз манифестације подршке Украјини и осуди Русије, подршке иранским женама у побуни и заточеним уметницима, и бучним активистима против климатских промена – у и око Берлинале паласта, овогодишњи фестивал се повремено претварао и у прави полигон јефтиног политиканства, чиме се бацала сенка над филмовима који су овде имали светске премијере...

Према одлуци жирија којим је председавала холивудска звезда Кристен Стјуарт и победник 73. Берлинала (баш као што се то јесенас догодило у Венецији) је документарни филм. Документарци јесу већ дуже равноправни такмичари са дугометражним играним филмовима, али њиховим награђивањем, између редова, шаље се и порука да играни филмови у трци за „Златног медведа” и нису нешто ваљали.

Победнички француски документарни филм „На Адаману” Николе Филибера („Sur L’Adamant”) јесте привлачан и тематски важан, јер је ово хуманистичко дело које говори о покушајима одупирања дехуманизацији психијатрије и на деликатан начин преокреће уобичајену слику о људима са менталним болестима који живе ту око нас. Филибер води гледаоце на брод Адаман, јединствену плутајућу грађевину која се налази на Сени у срцу Париза и представља јединствени дневни центар за негу и бригу о одраслим особама са менталним поремећајима. Тим који води бригу о њима помаже им да се опораве и колико-толико одрже расположење, паралелно водећи борбу против пропадања Адамана и овог јединственог центра за помоћ.

Филибер је врсан документариста, познат и ван граница Француске, и његов филм јесте вредан пажње јер шаље тако моћну и вредну хуманистичку поруку, али је победа његовог филма бацила у сенку чак и друге награђене филмове. Попут, рецимо, „Пожара” (или у оригиналу „Црвено небо”) немачког редитеља Кристијана Пецолда („Сребрни медвед”) или „Велика колица” (или „Плуг”) француског класика Филипа Гарела (награда за најбољу режију). О филмовима Ролфа де Хира „Опстанак доброте” (награда међународног жирија критике Фипресци) или Лиле Авилес „Тотем” (награда Екуменског жирија), да и не говорим, јер су ово били неки од најбољих играних филмова на 73. Берлиналу...